„Da bi užas dostigao savršenstvo, Cezar, pritešnjen uz noge kipa nestrpljivim bodežima neprijatelja,otkriva medju tim licima i noževima Marka Julija Bruta, svog sticenika, mozda i sina; u tom trenutku on prestaje da se odupire i uzvikuje: Zar i ti, sine moj! Šekspir i Kevedo preuzimaju taj patetični uzvik.
Sudbina voli ponavljanja, varijacije, simetrije; hiljadu devet stotina godina kasnije, neki gauči napadaju jednog od svojih starijih drugova u južnom predgradju Buenos Airesa; ovaj pada prepoznajući u tom trenutku svog usvojenog sina i obraća mu se s blagim prekorom i laganim iznenadjenjem(ove reci treba slusati, a ne citati): Ali,sine! Ubijaju ga, a on ne zna da umire zato da bi se ponovila jedna scena.“

 

Opet mi se vratio medu-tim , nepozvan kao bumerang koji nisam bacio. Valjda je to nekakvo poroDično prokletstvo koje prenosimo s kolena na koleno. Kod mene je uVek  tako kad dođe oktobar,  sezona kiša i kad se bliži dan koji je jednom rođen da se u njemu rodim ja.

Isto-rije možda vole ponavljanja, ali poenta je u varijacijama, one su  ‘među-tim’ sastavljen od  dveju istina neposrednih učesnika,. ostalo vide ostali i stvaraju glasine. Ovde je situacija prilično specifična: svako od nas dvoje ima svoju istinu, a za ostale je naša ljubav t(r)ajna pa nema ni glasina i anegdota. Za njih ona nema prošlost iz koje bi crpili ideje za njenu sadašnjost i pretpostavke za budućnost. Ako sledimo te činjenice nije ni važno šta se među  nama zaista (ni)je zbilo. Nas dvoje robujemo svojim viđenjima, a insistiranje na objašnjavanje drugima bi dovelo do toga da bi njihovo neznanje ostalo neznanje, samo bi bilo malo preciznije. Veštački bismo stvorili bazu za istoriju jedne ljubavi koju bi drugi okitili lažima svojih doživljaja.

Nemam snage za to – pogubio sam živce i sad više nemam čime da se nerviram. Nemam  volje da obujem patike za šutiranje i da se svima, kojima su oči gLadne svega, isponabijam Najki u dupe. Odlučujem se za lutajuće, lošestojeće Starke i krećem…

Dok vetar njače kroz prazne vetrenjače, lutam poljem i kaži-prst ukrštam sa usnama ko ludi vitez Don kikot bez vernog sluge Sanča farse.

Može li ovo očajanje da izrodi ojačanje?

Ne znam samo šta bi trebao da izgubim u sebi da se rešim ove melanholije. Do skoro sam mislio da je ona stvar (ne)raspoloženja, sad saznah da je, kao proizvod duge autorepresije, predvorje gospoje depresije. Koji god organi i kakve god hemijske reakcije u organizmu da je proizvode, rade kao da su nagrađeni prema učinku.

Ne vredi, pored sve dobre volje ne možeš me ubediti da zavolim kišu, davi me, treba mi veštačko disanje  poljupcem i tvoj pojas za spasavanje. Ti si jedina moja…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………. ………………………………………………………………………………………………………………………………………………. kojoj ću uvek ostati veran i radovati se, SUNCE MOJE :). 

Melanholični čovek

Ja sam melanholični čovek, to je ono što sam,
Ceo svet me okružuje, a moje noge su na zemlji.
Ja sam veoma usamljeni čovek, radim ono što mogu,
Ceo svet me zapanjuje i mislim da razumem
Da ćemo nastaviti da rastemo, čekaj i vidi.

Kada sve zvezde padaju
U more i na tlo,
A gnevne glasove vetar nosi,
Snop svetlosti će ispuniti tvoju glavu
I setićeš se šta je bilo rečeno
Od svih dobrih ljudi koje je ovaj svet ikada znao,
Drugi čovek je ono što ćeš videti,
Koji izgleda kao ti i izgleda kao ja,
A nekako ipak neće osećati isto,
Njegov život je uhvaćen u bedi, on ne razmišlja poput tebe i mene,
Jer on ne može da vidi ono što ti i ja možemo.

Advertisements