Ovo je čovek koji je od mene pozajmio šake da otvori dušu.

To je čovek koji je nekad živeo, sad samo postoji pod šarenom lažom jata balona koja je neduvao čistim zrakom svojih zabluda.

Koji je živeo od ubijanja vremena u pojam, sam ližući svoje dane .

Dobio žuljeve na mozgu pokušavajući da razgazi bes-misao u komotnije bivstvovanje.

 Životar(č)io na Intenzivnoj negi nadražaja i infuzija od suza, tako dugo da je obnečuo.

Taj čovek sam ja. Ustajem iz duboke (kako) kome, opremam se olovčicom od milja za sedam daljina da ti se obratim ovim putem do beskraja.

Pregršt  uspomena na tebe,  još iz nekog drugog života,  toliko teških, nosim na rukama, a urezale su mi se samo u svest. Ruke su ko nove, svakim nervom spremne za susret sa tvojim telom.

Šta mi je pre-ostalo: ušuškao sam se pored nekoga koga nemam i čekam, pred san jastuk pečat-i-ram osmehom i misli šaljem na nepoznatu adresu. 

Pismo je otvoreno zbog drugih, ti već slutiš i što neću uspeti da kažem… Koverat je od stakla, pečat je pluta da lakše pučinom luta morem neta.

Kako da ti kažem ono što ni sanjao nisam da mogu da osetim, a kamoli da ću imati kome? Kako se piše misao i uzdah na i o tebi? Kako kad…

Znam da bi  bila zadovoljna i sa ‘volim te’, ali to je gotovo uvredljivo nemušto za ono što osećam.

Znam da bi ‘ti si moj život’  bilo tako jadno I ograničeno kao I on sam.

Znam da  ‘ti si moj ponos’ ne bi prijalo tvojoj skromnosti, pa bi i meni bilo aprijatno.

‘Ti si moje čudo’ ne ide jer si tako blaga, vrcava i jednostavna da je jedino čudo to što te ima u ovakvom sVetu.

Dopusti da ti se obratim bez reči. Da proputujem prstima na sve četiri strane tvog lica, da mu se primilim dva puta – profil po profil.

Da te stojički držim u zagrljaju, pa da ti se usnama srozam ničice niz telo, do brida stopala i tu skončam kao verni sluga…

Bez reči.

Čemu one, oči i ruke su rečitije…

otvoreno-pismo

Advertisements