„Ono što ću ti rejti ti privati al nemoj mi vjerovati. Ti si ti, ja sam ja pa nam ni istine ne moraju biti iste.

Kad budneš ko ja svedi svoj račun kao što svedoh i ja svoj. Ne žali za onijem što je prošlo. Većina judi ima malo znanja a velika otčekivanje. Oni će zato uvijek optuživati jutče za ono što će im  se  desiti sijutra.“

Ni reči grebane po stećcima ne pisaše mrtve, već  iskustva živih ruku. Jesmo li se slučajno sreli, mila moja, baš kraj ovog krajputaša na putu ka nepoznatom?

Kad žmuriš sve su ulice slepe, dovoljno je da otvoriš oči i da pOstanu neviđeno lepe.

Šta je ostalo od nas? Jesmo li se sveli na kusur bez vrednosti koji cepa džepove vremena, ili je ostalo dovoljno živosti da od naše dve usamljenosti zazveckamo ritmom večnosti?

Je li čemer što skuplja usta dovoljan samo da izrodi  jeftin osmeh, ili ga možemo poskupeti do celova koji nema cenu, koji se plaća samo životom?

Jesmo li se do ubogosti istrošili zabludama, a ipak ostali sposobni da uživamo u blagostanju našeg susreta?

Jesu li nam zabLudele ljubavi pomračile sliku prave, ili će nam istinjati iz dubina duša zračci kojim možemo jedno drugom ogrejati zenice toplinom očuvanom samo za ovaj susret?

Da li je preživeo duh prave ljubavi iz naših posmrtnih ostataka? Može li se iz kostiju, koje ostadoše posle grabljivaca i raznih blagoglagoljivih lešinara, vaskrsnuti sposobnost verovanja, razumevanja, voljenja..?

Da li nam je dosta  dilema koje se završavaju kukom iznad tačke: ?

Možemo li zbrajajući ostatke prebrojati sve što nam je oduzeto i videti je li preživelo u nama dovoljno plemenitog da (o)živimo za- jedno?

Imamo li toliko odlučne nežnosti da ispravimo ove znake pitanja u odlučne uzvičnike, ili bar staviti konačne tri tačke na njih?

Samo oni koji izdrže samoću vide da reke teku uzvodno, kiše pre skoka s neba rastu iz zemlje i da je onaj kome je ostao i samo dan života na pragu čitave večnosti. Mislili smo da je igra gotova jer svaki novi dan ima staro ime i istu noć, ali ovaj je drugačiji: doneo je nepoznatim putem tebe meni i mene tebi.

 Imamo li snage da se ne osvrćemo na tužbalice i sumnja-lice prošlosti, da prečujemo reči ispevane sumnje, zažmurimo i usnama se pipajući samo ovako doživimo  pesmu?

Advertisements