Ljubav ne znači voleti savršenog, već voleti nesavršenog, ali savršeno… – reče mi žena iz sna koji ću usniti, i neću usta-ti.

Na slikama prepunim poza i nameštenih osmeha na komandu: ‘ptičica’, šTrči praznina…

Nataložilo se toliko sanjarenja na krila da sam postao ptica koja (jedva) hoda. Sreća pa je put od živog blata pa mu (a samim tim i ‘mi’), ima kraja.

A počelo je tako što sam prelistavajući svoje albume video da te toliko u njima nema da sam i ja počeo da nestajem. Najpre sam počeo da bledim, pa postajao obris (tek senka od čoveka), da bih se na kraju skroz  utapao u pozadine. Gledao sam kako nestajem na svoje oči.

Ispred tih pozadina bili su ljudi koji me se tako ne sećaju da je moje nestajanje nastalo kao prirodna posledica. Toliko ništa u njihovim životima nisam promenio da nisam ni morao statirati (po-stojati). Samo bi  pojedini, koji se u datom momentu oslanjahu na mene, na trenutak izgubili oslonac, ali vrlo brzo bi se učvrstili u novoj pozi i popunili moju prazninu.

Živeh u praznoj sobi sa prozorom na plafonu i vratima (u jednini) na podu, tako da je pogled pucao ka svemu nedostižnom, a svaki iskorak bio izlazak u propadanje.

Sebi na muku, na graBulje, na rub sebe stajem i nestajem.

Na štošta drugo ne pristajem, ne stajem…

Može li ovo očajanje da izrodi ojačanje?

‘Onaj ko je ostao bez glave ne žali što nije imao kosu’, nego što nije imao nekog…

Trebao mi je neko sa tvojim glasom i trebaće mi sa tvojim dodirom.

Treba mi neko ko će videti tebe gledajući se u ogledalu koje ću ja držati dok majstor bude ukucavao tipl u zid kuće koju još nemamo. 

Neko ko će posle ovog sna da se poJavi i…

-U trenutku kad je najzad shvatio da ga nikad nisam volela, ja sam shvatila da ga volim – reče žena iz sna pre nego što se probudih i…

5434586674_57c91cd065_b

Advertisements