Da, suviše je sJaja u tvojim očima i meloDične živosti u glasu. I suviše je živosti u tvom veveričastom trku za tramvajem, i više nego što je ogorčenosti muškim rodom izazvanih zabraćenim po-jedincem…

Da, i suviše se nisam nalazio u mnogobrojnim pojedinostima koji ti se ne sviđaju kod muškog roda, a ti to valjda prepoznaješ kod mene i: ili počinješ da mi veruješ, ili si samo nastavila da me ne doživljavaš kao muškarca.

A sretoše se priča bez radnje i lik bez priče u fizičkoj tački susreta  vrha hemijske olovke i papira. Metafizički, sve je poČelo još u gLavi pisca bez ideje, osim da nešto treba (za)pisati.

Možda su čak pre toga i sedeli na drvenoj galeriji obližnjeg kafića i njihali se na talasima brodskog poda prouzrokovanih težinom prolaznih faktora u obliku ljudskih figura koje su samo obogaćivale kulise te scene.

Tramvaj je došao tek kasnije, posle spiralnih, strmih, drvenih stepenica koje ti telo usled inercije skoro trkom izbace na ulicu.

I utrča lik u ko zvani tramvaj za njenim trtastim trkom, te se zapričaše mimikom i dahom od prethodne žurbe, sve do prvog semafora. 

A tu se oglasi automat koji je bio između njih, baš u visini glava:“Sledeće stajalište Đeram pijaca, upozorava se lik iz priče da treba da ovde siđe.“

Lik je poslušno izašao, mahnuo pozdrav uz čuveni gest pesnicom sa ispruženim palcem i malim prstom:“Čujemo se“. Pretrčao je polovinu ulice tačno u ravni modnog krojača ‘Tayler’, koji je stajao ispred radnje.

Glavni lik je zastao zbunjen jer nije znao šta dalje treba da radi. Plašio se da ne pretera, i ovo dokle je stigao bilo je na njegovu inicijativu, mislio je da pogura priču, da nekako pomogne, ali pisac nije odmakao dalje od gorepomenute tačke.

Stajao je zbunjen u toj tački, na trotoaru, gledajući se sa krojačem. Osetio je prve kapi kiše na čelu, a iz salona su melodramski odzvanjali zvuci pesme.

To bi bilo sve. Odoh da spavam. Dobro ti jutro.

tamo_gde

Advertisements