Rat je počeo još pre tri godine, a više od godine dana živeo je u strašnom fašističkom košmaru jedan bolešljivi, tihi preplašeni Jevrejin, profesor crtanja. Novembra 1942. g. još uvek je sedeo u drohobičkom getu. U to vreme prijatelji su mu već bili nabavili lažnu legitimaciju i novac pomoću kojih bi se mogao prebaciti iz drohobičkog u varšavski pakao. Tamo je, tako je bar naivnima izgledalo, bilo više mogućnosti da se sačuva život.

Ali taj tihi, bolešljivi, povučeni i plašljivi Jevrejin bio je u isto vreme i pisac, pesnik, čovek možda najbujnije mašte u poljskoj književnosti između dva strašna rata. Prijatelji i znanci je često spominju i govore o njoj. Jedna žena, na primer, govoreći o njegovim pismima, priča kako je jednom dobila pismo koje je opisivalo let i zujanje jedne obične domaće muve. Osam stranica sitno ispisanog teksta samo o muvi. „Nezaboravno pismo…“ dodaje ta žena koja je godinama, kao mlada devojka, bila ideal i sadržina pesnikovih snova i maštanja.

Uostalom, zašto da tražimo svedočanstva drugih, dovoljno je zatvoriti oči i žmureći, nasumce, otvoriti bilo koju stranicu te neobične proze i bićete zasuti, preplavljeni, pritisnuti bogatstvom i bujnošću mašte koja najobičnije, na izgled najnevinije i najbanalnije činjenice, situacije, događaje pretvara u najuzbudljiviji mit, u najlepšu poeziju.

Zamislite šta je tek u stanju da izmisli takva mašta posle više od godine dana košmarnog životarenja u velikom logoru smrti u koji su Nemci bili pretvorili celu Poljsku. Šta je mogao da zamišlja takav čovek koji već mesecima ide ivicom života sa žutom zvezdom na sebi. U njegovoj mašti, to željeno bekstvo u Varšavu završavalo se ne na nekoj zabačenoj železničkoj stanici mlazom iznenadnog svetla upravljenog u njegovo preplašeno lice, zlobnim lupkanjem debelog žandarmskog prsta u prozor voza i pozivom: „Komm, du Jude, komm!…“  

Ta slika ga je pritiskivala kao mora, nije mogao da je se oslobodi, ona ga je zadržavala da ostane u drohobičkom getu jer je tamo postojala jedna sitnica koja je, opet, zahvaljujući njegovoj neobuzdanoj uobrazilji, narastala do ogromne iluzije sigurnosti i pouzdanog oslonca. Ta sitnica je bila snobizam jednog bečkog stolara koji se izdavao za arhitektu. Tom gestapovcu, zvao se Landau, izradio je pesnik portret, na njegov zahtev zidnim slikama je ukrasio zgradu koju je zidao ovaj samozvani neimar, a za to je ponekad dobijao mrvicu hrane koja ga je održavala u životu.

Mora da je bio zadovoljan idući drohobičkim ulicama sa tako teško zarađenim hlebom. Ko zna o čemu je mislio! Možda o tome kako šanse za očuvanje života postaju realnije. Tada ga je sreo jedan drugi gestapovac, zvao se Ginter. „Bist du Schulz?“  zapitao je kratko. Upitani je zbunjeno i plašljivo potvrdio, a odmah zatim se srušio pogođen sa dva metka. Ginter je bio lični neprijatelj Landaua i učinivši to sa zadovoljstvom je izjavio: „Ich habe seinen Juden erschossen.“  Bilo je to 18. novembra 1942. g.

 

+++++++++++++++++++

Taj veliki herezijarh i borac protiv dosade, sivila i trivijalnosti malograđanskih navika, shvatanja i životarenja ostao je do kraja života usamljen i željan kakvog prijatelja. Kao njegov tvorac i njegovo delo ostalo je je i do danas jedinstveno i jedino u poljskoj književnosti kao svedok borbe za otkrivanje novih i neslućenih lepota sveta i života u njemu.

Drohobič u kome je živeo, ta sredina, taj gradić izgubljen u dalekim prostranstvima Poljske, ti praktični ljudi nisu shvatali svog najvećeg pesnika, bili su mu tuđi, često neprijateljski raspoloženi, ironični prema njemu. Usamljeni pisac je čeznuo za prijateljem kome bi se mogao poveriti, sa kojim bi se mogao posavetovati, u koga bi mogao naći potpore i ohrabrenja za svoj dalji rad.

„Potreban mi je drug“ – piše Šulc 21. juna 1934. g. u pismu Tadeušu Brezi – „potrebna mi je bliskost srodnog čoveka. Želim neku garanciju unutrašnjeg sveta, čije postojanje postuliram. Držati ga stalno samo na svojoj veri, nositi ga uprkos svemu snagom svoga prkosa – napor je i muka Atlasa. Ponekad mi se čini da tim napetim gestom nošenja držim ništa na svojim plećima. Hteo bih da mogu za trenutak da stavim taj teret na nečija ramena, ispravim vrat i pogledam to što sam nosio. Potreban mi je saučesnik za nova otkrića. Ono što je za jednog čoveka rizik, nemogućnost, kapris postavljen na glavu – kad se ogleda u četiri oka postaje stvarnost. Svet kao da čeka na taj savez: zatvoren dosada, tesan, bez daljih planova – počinje sazrevati bojama daljine, pucati i otvarati se u dubinu. Šareni prospekti se produbljuju i otvaraju u stvarne perspektive, zidovi će nas propustiti u dotada nedostižne dimenzije, freske naslikane na jesenjem nebeskom svodu oživljavaju kao u pantomimi.“

++++++++++++++++++++++++++

  Tako je završio svoj život Bruno Šulc, pesnik i slikar koji je morao da pogine samo da bi se bezbrojni put ponovila slika apsurda ove civilizacije gadljive na svoje najreprezentativnije pojedince.

************************

U tekstu sam koristio izvode iz recenzije dr Stojana Subotina koji je Bruna prevodio na naš jezik. Ispod je prikaz slajdova nekih njegovih slikarskih radova, a ako bude interesovanja u sledećem postu ću preneti neku njegovu priču.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements