– Voleću ga, neću…

Možeš oćelaviti čitav proplanak kiDajući latice tom dilemom (ponavljanje je nekad majka mudrosti, mnogo češće je majka mumumucanja) i kako god odlučiš nećeš pogrešiti.

Dete-linu sa četiri lista nećeš naći: ona je nikla na mom srca i pulsira mi korenom u želucu – uzbunjuje leptiriće.

Moje je da te upozorim. Mogu da ti Banem na javu sa rukama stasalim za oko struka i naramcima nežnosti na vrhov-ima prstiju za tvoje uzglavlje… Ali i da se iŠunjam na onim drugim prstima dok sanjaš da sam tu, da obujem odlazak čujnošću tek kad budem dovoljno, nevoljno daleko.

Jer ja mogu biti lep kao san koji ima kraj, ali i neugledan kao buđenje bez kraja…

Ograničen kao moć muškarca i bezgraničan kao ljubav žene.

Umem da sam vidljiv kao zec iz šešira i nevidljiv kao kec (herc) iz rukava, uočljiv kao ‘abra’ i bezočam kao ‘kadabra, stvaran kao osećaj iluzije i nestvaran kao otrežnjujuća istina…

Nekad sam prost kao klošar za gospodskom trpezom, ali i složen kao veš u damskom ormanu.

Neretko sam sladak kao zabranjeno voće i liz poklopca eurokrema, ali i neukusan kao igranje na stolu i bljutav kao gaženje isPod istog…

Moje je da te upoznam sa svime, tvoje je da me upoznaš ako hoćeš.

Opipljiv sam kao slike iz Brajovih tačkica i nedostižan kao pogled slepcu.

Prost za rukovanje kao tvoj telefon, ali i komplikovan kao kvar na njemu.

Isplativ kao premija i nerešiv kao dozvoljeni minus.

Jasan kao pročitano, ali i nepredvidiv kao sledeća stranica koju nestrpljivo i lako listaš prstima još vlažnim od mojih usana.

Mogu da ti budem jedini oslonac kao žica na trapezu, ali i nepouzdan kao vaz-duh za koji se držiš i nada na koju se oslanjaš.

– Voli me, nemoj me voleti… Šta god odlučiš bićeš u pravu, jer:

Lep sam kao građenje budućnosti od mog i tvog, ali i porazan kao podela imovine, kad shvatiš da nikad nismo imali naše.

Nekad sam pRazan kao glava, nekad pun kao dup(k)e.

Nekad sam oran kao pas koji kidiše, a potom razočaran kao on kad shvati da nema za šta da me ujede.

Susret sa mnom može biti spasonosan kao lek pod jezikom, šetnja blagotvorna kao terapija, ali na duge staze mogu biti poguban ko šaka lekova.

– Voleću ga, neću… – Kako god, nećeš pogrešti, na meni je da te upozorim.

Jer život uz mene može biti bezbrižan kao najlepše želje, ali i beznadežan kao Nova godina.

Sa mnom bi ti lakše prošla. Je tebe već volim, a znam, mogla bi i ti mene…

Ne znam – kako hoćeš… Samo tvoji kapci su teški, odluka je lakša…

Ma gde (ja) bio, želim ti  s(v)e najbolje 🙂

Advertisements