bUĐENJE REČ_IMA

Poslednje čega se sećaš je da si rekao:“Ja sam Kapetan koji Kuka, žili mi ruka…“, a onda si se trgao.

‘Ajmo redom. Noćas si legao s puškom o ramenu jer si od klina o koji je bila okačena napravio čorbu sa knedlama iz grla.

Posle si, tako s puškom o ramenu, sanjao svoju mrtvu stražu nad rečima koje se povampiruju. Kako reči koje su se otele kontroli vodiš na sistematski pregled: testiraš logikom, bockaš interpunkcijskim zracima i masiraš pravopisom, meriš gramatikom…

Kažu da je dovoljno za ceo život da pročitaš pet dobrih knjiga, ali da bi ih otkrio moraš da čitaš ceo život. E, taj višak te ispuni zbrkom suvišnih reči u čijem galimatijasu se daviš u-snu… (Poezija,  dragi Branko, nikad je neće svi pisati, ali je već  došlo naopako vreme da je svako piše .

Uhvatio te strah: ako ti reči ne prođu taj lek(to)arski pregled kako ćeš se obraćati ljudima koje usput budeš sretao, oni su izgubili moć poimanja, tupo gledaju i kad im se obratiš njihovim jezikom društvenog saobraćaja.

A čeka te dug put kroz ništa, preko sedam mora i sedam još gora, i taj će se put završiti ko zna koliko puta rušenim mostom ispod koga ipak vreme (još) uVek teče. Pregazićeš ga žedan, a tako bi okvasio usne bar po-šalicom nekog napičića… Moraš ga pregaziti jer te iza čeka obećana zemlja, (l)udom Radovana, gde caruje ona, tvoja kraljica Draga, tamo se vedro sKida i oblači, zavodi pa vlada… 

Sledeće čega se sećaš, a to je i poslednje, je ono:“Ja sam Kapetan koji Kuka, žili mi ruka…“

I šta sad? Da radiš? Javio bi se snom u kome te ona sanja, i oSećao bi se kao kod kuće u tom snu (sudbina voli šale: gurne te u prostor i vreme, pa pri kraju ukrsti tvoju stazu sa nečijom, tek da shvatiš šta se nije dalo imati…). Ovako, voliš je na više načina: i ćutanjem, i poštom, i potom…

Kad ti godine preteknu broj cipela, polako krećeš nizbrdo. Zaista si to osetio kad je počeo da te steže konfekcijski broj života 42/43. Najpre osetiš po-očima, sve su ti kraće ruke za čitanje, i: što ti je veća dioptrija sve bolje vidiš da koješta možeš sve manje. Ostaje ti da emociraš uspomene kad si mogao…

Evo, sad ti je kristalno jasno da ti se ne diže (iako ti je dlam željom nažuljan), a bešika goni ka Mokranjčevim rukovetima – presipanju iz šupljeg u razno…

Posle se valja umiti sasusujući si istinu u lice, a ona je sledeća: ne živiš u sanjanoj sobi sa dva prozora, od kojih jedan gleda na Bulevar revolucije kiča, a drugi na Čarobni b(r)eg. Kroz taj drugi bi mogao videti kako mama hrani piliće. Zaličile bi ti na ljude te ptice koje nikad ne polete. Tako se pred nas pospe zrnevlje života: u opštem grabežu, lukavi i drski pokupe zrna uspeha, slave, moći, bogatstva; osrednji uzmu zrna mira, sigurnosti, privida; zbunjeni i ko-lebljivi pozobaju nemoć, tugu, bol, neshvatanje, i sve to samo zato da ne umru od gladi već da se zlopate polugladni.

Svestan si da živiš u sobi u kojoj treba da razgrneš zavese satkane od povečerja, odlepiš sa prozora tapete na kojima su slike idiličnih predela okupanih suncem, i pogledaš stvari kakve zaista jesu… Valja negde krenuti, pa i prema onih sedam, makar kroz ništa…

Takav kakav jesi (nisi Bog zna šta, ali nisi ni bilo ko), i pričati ljudima, makar te ništa ne razumeli…

Ona te čeka, vedri se i oblači, zavodi i vlada… Ubija dosadu čekajući te PUT-NIČE.

Advertisements