Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

 
Jesam li se slučajno rodio baš kad si ti umro? Jesam li slučajno skoro Branko, skoro pesnik i skoro živ kao ti? A, Branko?

 

Svaki svetac ima prošlost i svaki grešnik budućnost. Ja nemam vremena, žurim tamo gde me ne čeka ništa lepo. Sklepan od dve moći: predviđanja i iznenađenja, stalno se iznenađujem kad se ostvari ono što sam predvideo.

Ja sam čovek od reči kome se više ni u pesmi ne daju. Ni supa  iz žučne kesice, umočena u vlagu iz tuge, zakuvana na telesnoj temperaturi,  ne blaži jed. Davim se surogatima, veštačkim zaslađivačima stvarnosti.

Samo sam iluzija tako pritešnjena vrat-ima da je ubeđena u svoju bolnu egzistenciju, dok se napolju sveti svetina, a iznutra sve tinja.

Moja je  perspektiva u sadašnjosti koja nemilosrdno otkucava prošlost i preti budućnošću. Smeštena je u  prostor koji se ne računa, u skoku skazaljke, u panoramama ponora između sekundi. U tom vremenskom interegnumu planirajući prošlost ćerdam budućnost.

Nada je majka budućih razočarenja. Vera je dobrovoljna naivnost sa placebo efektom protiv bolova, ja sam čestim i iskrenim konzumiranjem stekao rezistentnost na nju. Ljubav ne boli, ali košta života.

Igrao sam protiv blefera na kartu ljubavi i izgubio sve. Ko mi je kriv? Ljudi su izmislili đavola da svale krivicu na nekog.

Kovanica je odlučila da mi glava padne na pismo bez reči, da sam sa smrti na Ti.

I nije mi krivo što neko grabi sve, a neko dobija ništa (nijedno celo nije deljivo s gramzivim) – žao mi je što si mi  ti sve, a ja ostao bez ičega.

Ali sve bih smrti sa lakoćom preživeo osim ove u kojoj se tebi jebe (sa njim) što umirem za tobom.

Na žalost lagano, ali na sreću – sigurno…

Sreću si gurn’o, čoveče.

Advertisements