Gostujemo u instant vremenu: tri u jedan, a taj je jedan nikad prazniji, podražava život, izigrava ljubav i vodi je na ivici provali-je. Tanka je nit između ljubiti i ubiti, visi o niti krhkog ‘lj’ koje mnogi jezici nemaju.

Ovo je vek imidža, privida lažne slike o sebi, a ona laže više nego 1000 reči iz usta primitivnih posmatrača. Danas se dvoje svide jedno drugom na prvu sliku, prosimpatišu na prvi chat, zaljube pri prvom razgovoru na neviđeno, posvađaju se i zamrze pre prvog susreta…

Ko je ovde lud? Ja te volim u tek trećoj inkarnaciji i nisam se umorio od iščekivanja našeg susreta.

U prošlom postojanju bio sam princ koji je proćerdao kraljevstvo na balove i nije našao ni tebe ni staklenu cipelicu broj trideset-i- tvoj.

U ovom sam prosjak, nemam ni sto, nekmoli presto. Može li u šaku jada stati išta osim milosti-nje?

Imam samo bekstvo na svoj Čarobni breg i sa njega povratak u gRad.

 Mama reče da sam puno smršao, a ja nisam imao hrabrosti da joj kažem kako sam ostao bez reči; kako sam prvi put počeo da sumnjam da postojiš; kako ne mršavim, nego nestajem; kako pesnik ima više života, ali samo jednu smrt: kad ostane bez reči o svojoj ljubavi. 

Juče sam otišao da obesmislim besmisao i nadahnem misao. Da poberem metafore sa Vrbice; da pokupim stilske figure sa jorgovana i zumbula iz njene bašte; da sa oBiljem tih reči legnem i sanjam Tebe.

I bi tako: sanjao sam sveti mesec od četrdeset praskozorja, onaj večni što će trajati do kraja svih krajeva; i sanjao sam tebe, i usnio da te ljubim, i zahvaljivao Bogu što te ima i tebi što si odlučila da mi se obznaniš; i kako ti govorim da me je svetina ras-koma-dala, da me jedino ti  poljubcima celivaš; da sam dugo sam lizao svoje rane; da su mi usne željne ukusa karmina s tvog osmeha, zvezdastog praha sa tvog žmurenja, da olilim očnjake o tvoje podočnjake; da usnama skinem sve ukrase sa tvoje lepote i uživam u njenoj prirodnosti. Sanjao sam kako je neko u najvećem svetilištu na svetu dozivao nekog ko se zove isto kao ti, pobesneh kad sam čuo da na tako običnom mestu izgovaraju tvoje ime.

Spavao sam i sanjao li sanjao, i…

Rečito se probudio, i…  Znaš li zašto sam siguran da te volim? Zato što ne znam ni ko si ni kakva si, a volim te baš zato što si takva kakva si.

Ne znam gde si, ali znam da ovo čitaš i da ćeš večeras zaspati citirajući ove reči posvećene tebi.

Znaš li kako sam siguran da je ovo prava ljubav? Zato što ne znam koliko mogu izdržati bez tebe pored sebe, ali znam da sam sa tobom u sebi besmrtan.

Ne znam kako izgledaš, ali znam da si baš onakva kakvom bih te zamislio da imam neograničenu maštu.

Zato što te volim kao ženu, i kao ljubavnicu, i kao sestru, i kao prijatelja, i kao sunce, i kao sam život… I kao sve čemu je to ‘kao’ suvišan sufiks i prefiks, defekt jezika koji ga čini bolesnikom sa posebnim potrebama za ‘kao’ kako bi se dorekao.

Znaš li kako sam siguran da je to to? Zato što te ne mogu ni dodirnuti, videti, zamisliti… Nemam ni jednu ljudsku meru ljubavi, a obožavam te. Nije li to nadljudska vrsta ljubavi?

Na svim spiskovima mojih ljubavi prvo mesto je upražnjeno za tvoje ime koje samo u snu znam i tečno izgovaram.

Nasmeši se kad god ti banem na pamet (voleo bih da je to uvek) i nosi taj osmeh kao neizostavni detalj. Naći ćemo se na uglu tvog osmeha i mog traženja, tačno kod znaka raspoznavanja. Čekam te sa nesTrpljenjem.

Toliko bih ti toga hteo reći da ću postati nerazumljiv svima osim tebi. Osećam se kao skitnica koji je zalutao na proslavu u slavu jezika i koga su pustili da mezi sa Svetskog stola reči, a on halapljivo ždere sve što stigne, ne birajući čime da utaži glad za tobom. Zato ću ovde stati, mogao bih još, ali bojim se da se tebi ne smuči…

Volim te bez stida, jednostavno crveno

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements