Možeš li se setiti kako ti je dan započeo sumornim jutrom kao i mnogi  pre njrga. Da ti se nije ustajalo jer svaki pokret strašno umara i kako ti panika uSkraćuje dah kojim ne možeš okrepiti umor? Kako ti je preko glave samoće među svima i u  svemu što te okružuje, i da više ne možeš živeti bez onog što ti nedostaje. A onda sam ti se javio u oblaku čežnje i upitao možeš li zamisliti to što bi te učinilo srećnom. I počeo da te propitujem, po obrnutom redosledu, od kraja prema ovamo, do ove tačke jutra koja ti je zasela u grlu.

 

Možeš li da zamisliš kako na kraju vodimo ljubav? Nespretno kao prvi put u životu i lepo kao nikad pre. Kako ispuštamo dušu držeći se za tela. Kako nam je malo ruku i usana za sve što bismo njima hteli dodirnuti i kako nam je malo nervnih završetaka da bismo  osetili sve što bismo mogli, a i ono što možemo jedva preživljavamo.

72c2d2d304ac4a9a7ce9f46

 Možeš li da zamisliš ono što je prethodilo, veče(ru) sa mnom? Bez Žolnai porcelana o koji se češe RostFraj sjaj. Bez sveća u čiracima, prigušenog svetla i muzike..? Bez veštačkih pomagala koja sama sebi postaju cilj i skreću pažnju sa suštine. A ona je u našim pogledima koji su se sastali i maze se u pari  iznad obične činije sa supom,  plešu tango isParenja u ritmu  tišine te lebdeće saune. U ritmu nežnosti neogoljene rečima, u svetom muku ne(če)rečene ljubavi.

 

Možeš li zamisliti da smo pre toga šetali pored reke i gledali kako se zvezde mreste po njenoj površini  dok nam vetar hrani nozdrve mirisom riblje čorbe (negde sa Gardoša) koju baka Penelopa sprema svom kapetanu Odiseju koji je najzad pristao na kopno, nasukao se na splav i penziju. Mesečina je razbacivala, po stazi kojom smo lebdeli, ogledalca liciderskih srdašaca po svemu što može da zasvetli. U pesmama ptica prepoznavali smo motive hitova sa radija, u njihovim svetlećim okicama videli smo žmarce koje smo osećali u grudima. Sve u svemu: veče je bilo isto kao uvek, samo je nama bilo kao nikad.


Možeš li da zamisliš kako su nam se pogledi sreli  kad smo se kucnuli čelima (tet-a-tet) u istovremenom pokušaju da  zgrabimo  papir koji je vetar odnekud, svojom sluškinjom promajom, kidnapovao iz neke knjige na balkonu, naneo na stazu, između naših mimohoda, i na kome je pisalo:

output_aqxxBX

 

 I kako smo oboje uglas rekli: “Izvini, ali ovo je moje”, a onda prvim pogledom, još suznim od nazdravljanja čelima našem susretu, shvatili da smo naši i da smo se upravo našli. Zgužvali smo i bacili koncepte prošlosti iz svojih tajnih džepova, te krenuli u šetnju prema reci držeći se jedno drugog za pesmu.

 

Šta je prethodilo tome stoji u onim bačenim konceptima i nije važno. Možeš li ovo da zamisliš kao da je bilo i da još uVek traje?

Ako možeš, sačuvaj to kao najdražu uspomenu, život bi je, da se zaista zbila, uživo sigurno nečim pokvario, ljubavi moja.

„Znam da vreme ne voli heroje

i da je svaki hram ukaljalo

a meni eto ništa sem nas dvoje

nije valjalo.

Ja znam da vreme uvek uzme svoje

i što bi nas poštedelo

a meni ništa sem nas dvoje

nije vredelo.“

Advertisements