U kući obešenog konopac se ne pominje, u mojoj pesma o tebi. Jer obešenjak sam sa oko vrata kravatom omčanom od surogat reči pletenom. Njom sam zakačen za kuku(meni) grede doma bez krova, dok balansiram na tronožnoj hoklici mojih klimavih nedorečenosti. 

Sanjao sam da me sanjaš i u tom sam se snu osetio kao kod kuće. I sanjao sam kako pišem pesmu, i da svi osim tebe slute na koga se odnosi.

Onomad si mi rekla:“Genijalan ti je  post, nisi normalan, opet si me rasplakao. Često se zapitam da li na svetu postoji čovek koji može da voli onako kako ti pišeš i kako bi bilo lepo da voli mene. Jednom sam negde napisala da bih želela da me neko voli onako kako ja volim, a sad se ispravljam: želela bih da me neko voli ovako kako ti pišeš.

Dok si govorila ja sam razmišljao čemu služe paravani. Da li da sakriju ono što svi znaju da radiš? Da li je moguće da ne vidim tvoju naklonost kao što ti ne slutiš kome pišem? Jesmo li mi naš paravan postavili da sakrijemo striptiz duša jedno drugom, onaj u kom se srca sKI-DAJU…

Jer odvešće nas  različiti pravci poGrešnima, koji samo slučajno stoje na tim nasumično odabranim putevima…

A bilo bi dovoljno samo ga strgnuti gestovima priznanja i prigrliti se golotinjom čiStih oSećanja.

Advertisements