Ritam si bila ma gde bila od kad si se u meni zbila i ugnezdila.
Moj si dah-uz- dah bez pre-daha, od postanka preko opstanka do ostanka, bez prestanka

Kad mi je teško, zažmurim te… Gledam te, željom vidim što bih voleo da sam video. I tako se sudaram sa onima koji gledaju od čega se živi, ja koji gledam tebe za koju se živi.

Ne volim krajeve jer su oni uvodi u nove početke.

Oni su (po-če(t)ci) putevi ka raju na kome te stalno karaju, samo različito akcentujući ono prvo ‘a’.

Ne volim ni znakove kraj puta, jer oni su (po)kraj, a ne kraj puta…

Kad sam nakraj srca, jer se loše oSećam, a to i nije pravi kraj srca (još će ohoho da grca).

Ne volim kraj u kome sam rođen jer iz njega nisam mrdno, a tu više nisam, i jer su iz njega otišli svi dragi ljudi koji bi jedini mogli da potvrde da (tu) ipak jesam.

Samac sam u samici. Taoc sebe u (o)sobi s pogledom na prozor o koji je okačena slika u-lice, metež pust od poznatih lica.

Imam vrata velikog A formata s pečat špijunkom iz koje me vreba čama crnja nego tama. Večiti sam putnik od dovratka do povratka.

Imam prozor i vrata, ali ne vidim izlaz iz…

Ubijam se u pojam tako što pucam (na sebe) od smeha i zdravlja.

Imam rupe u sećanju kroz koje se ne mogu provući do spasa od sebe.

Ne volim krajeve dana jer ih noćimo odvojeno, nas dve olupine jedne celine olupane.

Ne volim ni krajeve noći, jer ih bdijemo zGužVani svako u svoJoj samoći.

Jedino bih voleo da sam KRAJ tebe, ali početak za taj kraj nikad nisam našao, i od njega digoh ruke koje mi odumiru jer ih nemam na šta i koga spustiti, pa ih poražen (s)puštam kraj sebe.

Zato je jedini kraj koji volim, zasad na neviđeno, kraj života, jer on će biti kraj svih krajeva i početak večnosti.

Stoga, opet ti kažem, jer slutim da me ne shvataš do kraja ozbiljno:

Ako čuješ da sam živ, znaj da je sve po starom.

Ako ti jave da sam umro, znaj da tu nije ništa novo.

Jer Džoni možda Bi, ali ja siGurno bez tebe beh i ne u(mr)eh.

Advertisements