Mnogo ih je ovde bilo, nisu svi mogli da stanu pa je poneko i prilegao.

Sad je gotovo, otkad više nisam ništa na(r)očito, najzad sam se osamostanio.

Zlobnici šapuću iza  uspomene na mene da se čuvam samo za tebe od kad me više niko neće. A nije tako: samo se fino definiše balans između toga da me mnogi neće, i toga što mi još manje tih treba.

Izlazim iz starih pa(te)tika i bos idem gde hoću.

sKidam i uske čak-šire koje me sputavaju. Okačiću ih o crveni krst za one koji se stide golotinje svog siromaštva. Biće to jedinstvena prilika da markiraju svoju bedu.

Odričem se in formacija, poza sa predigreom zavedenika, nije me zaveo samo ko nije smeo(s uma).

Šetam bez-brižno sa setom noževa u leđima, uspoMenama na prošle ljubavi.

Ne mogu normalno da legnem od zaDRŠKI, spavam na nervozi stomaka i šumu aritmije srca, ogrnut pre(s)krivačem, čar-šavom vezenim od gluvih čula.

Toliko sam van sebe da me više niko ne može naći… Osim tebe… U sNovima…

Brine me kako si bez mene, kao što bih brinuo šta ćeš sa mnom. Razapet sam nesaglasjem između protivurečnosti da ti želim najbolje, i sebe koji sam daleko od toga.

Jer ti si jedini svetli lik na mojoj krvnoj slici, srž i pigment moje kože i kostiju, muzika oprana i okačena o moje glasne žice…

Znam da ovo čitaš krišom od bližnjih, koji za mene ne znaju, i da nećeš reći čak ni onima koji me znaju. Od prvih kriješ mene, od drugih sebe.

Sanjam uspomenu na tebe koja se nisi dogodila.

 

Sve-ti Pavle je rekao da ako Isus nije vaskrso, onda nećemo ni mi.

Ja dodajem: ako ti ne postojiš, onda ja nikad i nisam voleo.

Ako postoji i vaskrs bez tebe, čemu onda život?

Ko je u pravu sam Bog zna…

Razmišljam tako, jezdeći Bulevarom u noći od 1ooo godina, dok mi se tama za oči slepila, i dok mi vaz-duh zapljuskuje ušne školjke muzikom vodenih mozaika i ko-laža…

Advertisements