Ako prestanem da kidišem da dišem neće se desiti ništa. Ako istrajem u toj nameri mogao bih čak i da  umrem, i ništa strašno se ne bi desilo – propustio bih balet senki koji ću inače prespavati jer akteri igraju na prstima.

Umesto toga gledam ogledalo i vidim čoveka koji ne zna kako ga se sećaju oni koje svake noći sanja. Taj čovek te voli. .Voli on još ponešto: da čita ono što bi voleo da je napisao i voli da piše ono što bi voleo da je pročitao. Ali nema šta da čita jer niko sem njega se ne usuđuje da piše o tebi. On je sebi bezobrazno prigrlio to pravo I arči ga sve češće.

Lagao sam nas da sam baš tebe tražio. Dok te nije bilo valjalo te je zamišljati, bezuspešno naslućivati, čekati… Ja sam to pokušavao ali se potvrdila istina da je stvarnost fantastičnija i da postojiš u njoj savršen-i-ja od misli o tebi. Čak i ono što nisam uspeo da zamislim donela si mi na dlanu i uhvativši me za ruku promenila sudbinu s mog dlana.

PoJavila si se kao da je to najnormalnija stvar u mom netipičnom postojanju, izmakla apatiju, moje čvrsto uporište ispod nogu, ostao sam zbunjen kao mesečar bez snova nasred krova.

Nisam te pitao šta si radila, gde si bila i što-šta, oprostio sam ti sve što će biti, kamoli ono što je bilo.
Zazirem od spavanja, može se potkrasti neki san bez tebe, s mislima nemam tih problema.

I da – ljubomoran sam na sve one koji su te imali, ne zato što su te imali, već zato što bih voleo da sam tada bio na njihovom mestu. Jer imam ljubavi za ceo tvoj život, a bio sam opravdano odsutan iz njega duže vreme, bojim se da to što nije raspoređeno u vRemenu ne padne na tebe svom težinom kao breme.

Znam da ćeš reći da preterujem, ali ti si zadnja koja ima pravo to da mi kaže, nemaš pojma kako je teško biti bez tebe, jer ti si sa sobom čak i kad si van sebe. I kad si teška sama sebi meni lako padneš. Lako je meni, meni je teško samo kad te nema, ti sa sobom imaš više problema.

Lako je i lekaru, njemu kad je teško ljude leči, mene kad hoću da pišem o tebi u jatima napuštaju reči. Srećom imam besmrtne suflere s onog sveta, tutnu mi neki stih kao ortopedsko pomagalo za kretanje kroz reči dok dođem do daha i svojih…

„Najviše boli u zglobovima kad reči počnu da rastu brže od nas. Reči su nešto najkrhkije na svetu. Nežnije, možda, i od same tišine. Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kad smo zajedno.“

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements