Dugo ga nisam video, čitav život koji stane u srdačnu dobrodošlicu, ruku na ramenu, tacnu gostoljubivih propisa. Poguren, trljajući dlanove koji su još brideli od mojih leđa, zuri, prodire pogledom kroz moje zenice do neke tačke u perspektivi.
‘Još uvek to ne znam, a već sutra ostaviće me devojka koju volim. Kasniće na sastanak, doći s drugaricom i izgledati uplašeno. Ja ću to primiti mirno i prijateljski, a njoj će laknuti Sve će se, barem za nju, završiti bez neugodnosti i moje će joj kavaljerstvo, kad mi bude pružala ruku, izmamiti mali osmeh – so na ranu koju mi je otvorila u duši. Još uvek to ne znam, a sutra uveče ostaviće me devojka koju volim i hodaću satima i kilometrima, želeći da stignem tamo gde neće biti te zgrčene grudve u grudima. Pešačiću i pešačiti, iako ću znati da me do tog mesta mogu odvesti samo dani, meseci i možda godine, a možda ni svo vreme koje ću zahvatiti životom.’
Osetio sam kako je prolaznost klonula i zastareva na kuglama mojih podočnjaka.
Zurio sam, prodirao mu pogledom kroz zenice i dokučio njegovu polazišnu tačku. Video sam sutra, gledao to što priča.
Tapkamo u mestu dok vreme prolazi, mislimo da idemo kroz njega dok ustvari ono prolazi kroz nas.
Juče je danas od sutra, a voda što bila je sneg curi ( kao vreme) kroz moje bordo ‘Starke’.

109319963_6n5E24m_1413456178

Advertisements