Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!“

Dušan Vasiljev

Onog dana kada je otišla u Kanadu, šetao sam grč želuca i očaj gradom. Deo mene bio je nepovratno izgubljen, vitalni deo bez koga su otkazivale sve funkcije. Teturao sam nesvestan okoline.Tada ugledah prosjaka. Sedeo je prislonjen uza zid. Jedna noga mu je bila presavijena u kolenu, druga ispružena, sa nogavicom zarozanom do sredine butine. Bila je nesrazmerno tanka u odnosu na telo, neprirodno tamna, sa krvnim podlivima i stopalom boje plavog patlidžana sa pet gnojnih završetaka. Izvadio sam verenički prsten iz kutije, prišao prosjaku i počeo da ga navlačim na njegov mali nožni prst mantrajući bajalicu:
– Kako vene ova noga neka vene i moj bol; kako vene ova noga neka vene i moj bol…
U momentu tanka koža je pukla i gnoj mi se razlio po šakama. Osetio sam kako mi želudac hita grlu. Uspeo sam samo da okrenem glavu ka šeširu sa sitninom pre nego što sam povratio. Nesigurnim korakom krenuh dalje od bolesne noge koju sam ukrasio svojom mukom, i nesvesno, gnojavom rukom obrisah usta. Opet želudac u grlu, lava iz usta. Izvadio sam maramicu i obrisao oči, usta i ruke.
Još da se okupam i neću se osećati nikako i ni na šta.

+++++++++++++++++++

Ovog dana, posle mnogo godina, gledajući bes kućnika koji preskaču beskućnika razmišljam dokle sam stigao u pukom batrganju. Nisam se pomerio a daleko sam od mladosti, zanosa, volje, perspektive…

Daleko od nade kao ovaj čovek od obroka, daleko kao ljubav od (Ka)nade, daleko kao život od mene iako još uvek podstanari u meni.
Svo to batrganje je bilo travestija: maskiranje jada u iluziju života, šminkanje laži ljubavlju, kićenje očaja statusnim simbolima privida.

Tamna strana meseca uključila je plimu na najjače. Utapam se u moru svega iz sebe a tako je malo trebalo za spas: tvoj pojas za moje spasavanje i poljubac za veštačko disanje.

Gledao sam kako život odlazi bulevarom dobrih namera put pakla.

I kako osmeh gubi nevinost dok me kroz njega lažu.

Gledao sam kako se sve u šta se zaklinjah preobražava u moje prokletstvo.

Vera je verniku što i laž lažovu: sredstvo da ubedi sebe u bezgrešnost.

Očaj na sklapanje staje u tu kutiju marke Pandora, tocilja se na točkovima i razvlači u osmeh zaborava na kraju puta.

Pun mi je kofer koječijih odlazaka, potrošio sam sve radosti iščekivanja povrataka.

Prešao sam dug put od vagine do margine i dođe mi da konačno odem…

Potrošio sam s(v)e, usitnio se i kao sitnina uskačem u šešir očajnika da mu dopunim za još dva deci pijanstva do ‘boljeg sutra.

.klosar

Advertisements