Kaži mi, kada bih te jednog dana zgrabio

i stopalo ti poljubio

ne bi li posle toga malo hramala

u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

         ‘Najkraća ljubavna pesma’   Nikita Stanesku

Pre tebe svet je postojao samo kao perspektiva budućnosti,  posle tebe prošlost je postala bezrazložna fikcija, diverzija zalutale misli.

Dodir je bio reakcija nervnih završetaka na koži, puka informacija  za bol – sad je senzacija, ushićenje čula…

Pre tebe čulo mirisa se ustajalo monotonijom, sad kroz nos namirišem srce dušikom kojim odišeš.

Pre tebe pogled je bio samo sNalaženje u prostoru, izbegavanje prepreka – posle tebe svetkovina koja: ili  počiva na tebi, ili te čežnjivo čuva kao uspomenu dok se opet ne poJaviš.

Sluh su parala zatišja pred buru, pa zatim  burne oluje, sad su mi  ušne školjke  upijači  tvog glasa, odbacile  su bisere iz utroba da naprave više mesta za te dragocenosti.

Svaki tvoj poljubac je mala večnost moga srca, ništa nije starije od njegove uspomene na tebe i ništa mlađe od njegovog predosećaja tebe.

Ti si Alfa I Beta svakog nabrajanja lepog, retka čestica koja se maže na hleb I ranu.

Kad se umorim od nabrajanja neizrecivog – zanemim rečima koje još nisam smislio.

U večnom lutanju od dovratka do povratka obišao sam sobom zemljinu kuglu par puta i raščudio se od svih sedam čuda.

Ogrubeo sam kolena i sijamski stopio dlanove molitvom za tebe.

Ti si osmi dan stvaranja, naknadna pamet Božije promisli i pregalaštva, delo kojim je svet zaokružen savršenstvom i . na  ‘I’

Os0Vj

Advertisements