„Čekaj me i ja ću sigurno doći,

Samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kad žute kiše

Noći ispune tugom.

Čekaj me i kad vrućine zapeku

I kada mećava briše,

Čekaj i kada druge niko

Ne bude čekao više.

Čekaj i kada čekanje dojadi

Svakom koji čeka.“

Recitovala je u snu tvoja žena iz sna. I sad je to danas iz sna od juče – ponavljaćeš varijaciju na svoj omiljeni lajtmotiv za snalaženje u vremenu.

Preko puta stajao je dečak, mali, stidljiv, sa krivo sečenim šiškama i pametnim okicama koje je sramežljivo spuštao na cvet koji je držao u ruci.

Čekaćeš je ‘simpatično odsutan’, kako je rekla, jer se tako dopadaš i njoj i sebi. U očima će ti se poigravati neonski svici gradske utrobe.

Na mestu gde je bilo dete, kasnije bio je mladić, lep i svestan toga, ali nedovoljno da bi bio siguran u sebe. Tvom iskusnom oku ne može promaći trema i nesigurnost ispod te prividne ležernosti kojom se ogrnuo kao glumac ulogom koja mu ne stoji najbolje.

Svako kretanje je hod u nepoznato, a svako mepoznato to u hodu prestaje da bude -ponavljaćeš misao koja te je kuražila u hodu ovamo. Sada kad si stao, stale su i misli, a sustiže očaj. Pokušaćeš da ga oteraš stihovima od jutros:

Moje me sunce vedri I kad se jutrom za odlazak oblači – zrači,

Uz-buđenje sreću ogoli, pa kad mi iz vida zađe, tad mi se smrači.

Tako živim van sveta, dok se meni ne smrkne jutro – svetu ne svane dan.

Reči mi se pogube u tami, glavom lupaju o zid smisla.

A ona hoda zemljom osvajača-ratnika, priča jezikom mudraca, umetnika

I taj joj jezik dobro stoji kao I naš kad se reči rimuju dok me miliju.

Preko puta stoji sredovečan muškarac sa buketom cveća. Nešto u njegovoj pojavi iritira, nešto neodređeno, odbojno zrači iz njega. Nije ni lep ni ružan, već neinteresantan na specifičan način : naprosto osoba koja se teško pamti, a brzo zaboravlja. Osećaš kako ti njegova smušena pojava i bojažljiv pogled prikovan za tebe draži nervni sistem. Iznenada, ispred njega zastaje devojka i čini čudne pokrete : kao da kontroliše šminku i doteruje kosu, potom produžava dalje.

Njen odlazak te ponovo sukobljava sa urokljivim očima. Tada, vidno uznemiren činiš nervozne pokrete koje onaj neobičnom sinhronizacijom ponavlja gotovo u isti mah. I tada, trgnut iz letargije, postaješ svestan tragičnosti svog položaja. Ta pojava koja te uznemirava, ta ništavna i preplašena kreatura nije čovek, već tvoja refleksija u ogledalu izloga. Osećaš kako ti cveće klizi niz rub prstiju i uz šum pada na pločnik. Da li ja to sebe podsvesno prezirem, ili sam uspeo objektivno, očima nepristrasnog posmatrača videti sebe onako kako me drugi vide? – pitaš se.

Razum će govoriti da kreneš, a srce će prikovati u mestu da pustiš korenje u toj tački čekanja. Do vremena kad će izmisliti buduće vreme i za futur, kad će preko puta stajati oronuli starac oslonjen o štap. Poslednje što će izgovoriti biće:

Možeš li da staneš pred mene i kažeš: „ Ja sam ta, ne pitaj gde sam bila do sad. Sve sam zablude potrošila i neoštećena došla da budem tvoja“?

Umeš li da budeš sunčev zrak doživotno osuđenom na samicu?

Da budeš desna ruka osobenjaku sa posebnim potrebama za desnom rukom?

Možeš li da učiniš da živim od uzdaha za trenutke koji oduzimaju dah?

Ako sve to možeš tebe niko nije dostojan. Slaba si ti slamka za ovakvog davljenika. Eto, toliko meni nema spasa.

Ne dozvoli, molim te, da te prevare manje samokritični od mene.

v2

Advertisements