‘Čovek kome je nestala sekira posumnja na susedovog sina. Dečko je hodao kao lopov, izgledao kao lopov i govorio kao lopov. Međutim, taj čovek pronađe sekiru dok je okopavao zemlju. Kad je sledeći put video susedovog sina, dečko je izgledao, hodao i govorio kao i svaki drugi momak.’

Mama sklopi u krilu knjigu koju joj je pozajmio komšija. Znala je da su ova dvojica na sledećoj stranici otišli ‘na po jednu’ da se izmire, da će se oždrati ko svinje i na tamo nekoj strani naći razlog da opet ne divane. Nju su morile druge stvari, one mnogo manje predvidive.
Teškom mukom se iskobeljala iz stolice za ljuljanje koju joj je sin svojeručno izdeljao od orahovine, davnog leta kad je odvojio desetak dana za nju.
Prišla je polako prozoru i raskrilila ga. U poluokretu se zaustavila. Činilo se da joj prolećni vetar nežno peva u uho:

Sekira te zvala

Danima je odmarala

Pod orahom je spavala

A tolike je u maldosti obarala

slika za Baneta

 

Advertisements