Pitam nas – kuda dalje, korakom puža, sa rancem kao puževom kućicom  na grbači, svom svojom svojinom.

Ispod ranca osećaš ranu još uvek nedovoljnu za sahranu…

Želudac sanja hranu, um ranu, a srce neku …anu – mumlam za sebe kao da nešto mogu da sakrijem os tebe.

– Ako bi iko trebao da položi život za tebe ‘mrzim da izgovorim to, ali sam to verovatno ja’: tvoje drugo ja- kažeš s patosom u šapatu.

– Šta će mi onda život? S kim bih o(p)stajao sam kad te ne bi bilo?

S kim bih razgovarao, s kim se konsultovao, svađao, smejao, maštao?

S kim se gledao u ogledalu i podsmevao onom što (se) vidimo?

S kim bih posmatrao svet i podsmevao se onom što vidimo?

S kim bih posmatrao svet i plakao zbog onog što ne vidimo?

S kim bih kreirao priče, bez tebe ja sam samo zapisivač?

S kim bih delio privid sreće i predstojeći jad i jed, odagnavao dosadu u neželjenom DRuštvu?

Uz čiju pomoć bih lakše progutao knedlu iz grla i tako zavarao glad za životom?

Ko bi me zasmejao na kap od suze koja preliva čašu i odložio kapi na mozgu i srcu koje odlivaju život?

S kim bih je (znaš već koju) čekao, dočekao i ispraćao, s kim je voleo dok nije tu?

S kim ću preživeti i kako živeti ako je ne dočekam?

Ko će me tešiti i držati za ruku dok budem umirao?

I na kraju: ko će um(r)eti sa mnom ako sad položiš život za mene?

– Ja sam kleto trojstvo koje te čini jedinstveno  samim: tvoj suvišni sentiment, kreativna misao i savest, višak delova, komplikovani faktor spoticanja u prostom mehanizmu postojanja. Bez mene funkcionisao bi lakše, kao sav normalan svet – ropćeš iz mene i tobože umireš.

(ali mi smo kao dan i noć, senka i svetlost, dr Džekil i mr Hajd, jin i jang, plus i minus, idealna polovina i njena praznina, sve u svemu – ništa ni u čemu…)

Ja ne bih bio ja kad bih poverovao da možeš umreti bez mene, i ti ne bi bio ti kad bi znao da mogu živeti bez tebe.

Advertisements