“Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli

Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati? “

B. Miljković

SVI-ĆE U SAN-DALA-MA
Pesma je nastajala u krugu porodice snova, kao infuzija kroz slamku spasa od sebe… Negde oko 5 do 5 kad ovlašni pogled ka javi nije dobio odgovor kom dobu dana pripada tama – večernjem ili jutarnjem. Osluškivanje dana, odgonetka da li se pošten svet sprema za ustajanje ili se rasprema za popodnevni odmor, odnela bi pesmu nepovratnim putevima. Razrešenje sam odložio za uz-buđenje.
Odgonetka je počela svetlom, znači jutro je – dan bezbroj i prvi.

Ja ne spavam: živim težak san, samo ponekad sklopim oči da prebolim dan.

čaĐavo jUtro-je…Zatiču me pRazni prsti, pusti… i slika bez tvog lika…

Klik, po klik: klika nepotrebnih trenutaka. Gledam kako vreme pulsira šTucajući sekunde.

OBLAČIM SE

Život bez tebe je hendikep. Kao kad čovek pruža tek zarasli patrljak odsečene ruke da bi ga gurnuo u rukavicu koju drži postojećom rukom, a potom zastaje stoti put sleđen mišlju – nema ruke. Tako ja otvaram pregrade duše ne znajući šta sa osećanjima, drhtanjem i rečima koje više nemam kome uputiti, i što me muče kao druga rukavica u džepu jednorukog kaputa.

ULAZIM U ŠETNJU
Metafora se napela u meni
Puna zlosti I pakosti
Sita svoje gladi I jedi
Uprla višeznačne krake I krike
O moju kožu I kosti

Idem ne stajem
Nestajem
Idem bez traga
Bestraga
Vrište iz mene
Varanja i rana od previranja
Poj moje srži Koštane
Koren iz zBroja predaka se preznojava
Deda Boru novu dobija na kosturu
Od Vranja do rvanja

Uživam u prohladnom sNežnom jutru u korak s tobom. U širokom luku (slutim) zaobilaze me letnji, večernji šetači. Jesu li istina naše stope u snegu, ili letnje senke koje niču iz njihovih sandala?

Zmija asfalta seče sliku u dve perspektive. .Ja putujući njenim telom ne vidim svoju u prostoru. Vraćam se tamo gde sam donedavno bio, odande odakle sam upravo otišao nazad, žurim tamo kud si lagano hodala – od nominativa do instrumentala, kRužim sLikom sVeta.
Prolazim bulevarom buljavih prozora i grčkih profila sa isturenim balkonima donjih vilica poduprtih leđima Titana i Atlasa. Postrojene zgrade kao trojanska konjica puna pijanih, zaspalih Danajaca kojima ne verujem ni kad mamurni darove donose.

Odričem se krajo-lika bez tebe. Ionako vidim samo ono čega nema: iz mene želja gle-da.

Svezujem pogled u mašnu ukrasnom trakom , pokloniću ga prvom slepcu s kojim se sudarim.

‘VRAĆAM SE U SVOJU SOBU I LEPO MI JE KAO U GROBU’

Nema tebi i meni mene i tebe bez nas, je l’ znaš?

Pisaću ti sLepo dok mi vreme prste ne potroši.

109271795_ZhqVv_1413426630

Advertisements