Bože,kako ima bistre i nežne oči – pomislih sinoć gledajući starca dubokog pogleda. Imao je oči svetle poput potoka koji ću kasnije sanjati.

Ulazićemo u njega kao u krivo ogledalo, čvrsti u nameri i lelujavi poput zastava u zrcavom sjaju njegove glatke pokožice.

Jurićemo se nevidljivih potkolenica tako da će izgledati kao da kolenima trčimo po vodi.

Kršićemo dlanovima njegovu površinu i prskati se najprostijim činiocima, a on će svaki naš predah koristiti da se pout drevnog mudraca vrati svom miru i savršenstvu forme.

Potom ćemo se baškariti po bockavoj travi i upijati svakom porom toplinu podnevnog sunca. Brisaću ti kolena poljupcima i dlanovima smežuranim od duge potrage po dnu potoka za kamenčićima zelenim kao ljubav u tvojim očima, ženo.


Trgao me je prasak, shvatih da mi pogled puca u sivu svakodnevicu.

U njoj neko od nekog, zbog duga, dugim korakom beži osvetljenom stranom ulice da ga ne bi pojeo mrak.

Neko se od njega krije u senci kapije da bi ga otkrio i uterao mu dug(u cev)…

Na spratu iznad, neko mirno spava sa nečistom savešću, dok se neko drugi čiste savesti privio uz voljeno biće i bdi drhteći od utvara sutrašnjeg dana.

U sveopštem ko-prcanju sve(t) se, uživajući kao svinja u svom brlogu, davi u kloaki od živog blata.


I meni neki duguju, ali tvrde da time neću trajno rešiti budućnost, da je bolje da tražim druga rešenja. Verujem im jer mi ne daju drugu mogućnost.

Nekima sam uVek dužan iako sam im dao život – i njihov i svoj…
I ovako trošnog bi me još malo trošili.

Grejem se poslednjim kilo(h)vatom preživajući uspomenu na (ne)davni zalogaj. Na-mesto otirača, pred vratima mi spava beskućnik snom pravednika (jedino se od onog ko nema svoja vrata ništa više ne očekuje), pokriva tragove mog povratka, zavarava tragače.


Ceo svet vri na potmuloj vatri u loncu od takozvanih drugovanja i vešto konstruisanih dugovanja, privida ljubavi i iskrene mržnje…

Ja se u to ne razumem – džabe živim, džabe te i volim. San je lep, ali čime da te probudim? Ruke su mi prepune želje za tobom, ali nemam šta drugo da ti pružim. Imam li pravo da te opijem vinom sveg uvenulog iz svojih vena i probudim strast u tvojoj kosi češljem svojih prstiju? Da ojesenim patinom nevino zelenilo tvog pogleda u boje lista koji ti se bacio sa obližnjeg platana u šoljicu s kafom…

Bojim se da te rasanim u takvoj stvarnosti.


U susednoj sobi neko je pomislio kako je dovoljno zaradio za  preostali deo života i povukao oroz cevi usmerene u svoju misao.

Trgao me je prasak…

Šta li počinje iza kRaja..?

Advertisements