Jer ja sam onaj koji sanja i zato neću da te budim“

U mojoj priči spavaš. Gledam te slovima uz osmeh prepolovljen kažiprstom  da te ne probudim. Uz uzglavlje ti stavljam stručak poljskog cveća. U bilju je obilje, u tebi izobilje svega što mi nedostaje.

Volim te kao nekad, osećam se kao nikad..

U zbilji, došao sam samo zbog tebe,  mučeći majku sa početnih 4,250kg., ali ljudi su već izmislili deceniju i par stotina kilometara da nas razdvoje. Izmislili daljine i način da ne znamo jedno za drugo,(a par puta sam lumpovao u tvom gradu možda baš gledajući devojče sa zembiljom kako prolazi), izmislili zlo da odeš još dalje i pričaš tuđim jezikom u zemlji koja komarce nema.

(sediš sklupčana u levom uglu svoje, ja skučen u desnom svoje sobe, pružamo ruke jedno drugom – između nas, kao puštena s lanca, zjapi i reži menažerija od stotina km beznađa).

Šetaš svetom I gde god staneš sunce mi sija.  Ja sam ostao u mestu i svijao gnezdo od slamki spasa.  Ovde su zaseli niski, obli oblaci, pa se piscu čini da mu se desetine u čučnju zategnutih guzica trte nad mučaljivim I uzaludnim trudom.

Ali ne odustajem. Probudiću te u drugoj priči čim budem stvorio uslove za nju. U to ime zavrteo sam globus i ciljam prstom gradić u francuskoj provinciji.  Poletno, kao što pišem, rušim sve zidove koji nas mogu pregraditi. Mislima nam zidam novu kuću i,  predomislio sam se, ne prodavnicu klavira, nego kafe biblioteku. Sadim vrt za tvoje poglede, travu za tvoje stope, usvajam od vučice štene za tvoje krilo…

U toj priči ću te probuditi I nasmejati se glasno. Voleti te kao nikad, a ti kako hoćeš.

Za sada, gledam te slovima uz osmeh prepolovljen kažiprstom.

Ljubim te poljupcem Gustava Klimta sa rasprodaje, koji ti visi o boku

Advertisements