„Da se ne osećam toliko sam, ostalo mi je samo da poželim
da na dan mog smaknuća bude mnogo gledalaca i da me
dočekaju povicima mržnje.“
Alber Kami – ’Stranac’

Nadao se dočeku toplijem od kvake s čijom je studeni na dlanovima stupio u poznatu tamu stana. Najzad je svemu kraj. Vratio se iz pakla prljav samo spolja. Nijednom životu nije oduzeo telo, nijednom telu deo, nijednoj duši nadu.
Iza vrata spavaće sobe trebala je biti ona.

Tamo  je bila ona isprepletenih ekstremiteta sa ekstremitetima nepoznatog čoveka. Mesečina je prizoru davala romantičan ’sepia’ efekat, krošnja fin paučinast vez. Da je kao neutralan lik gledao tu sliku mogao je napisati ljubavnu pesmu (tako je i zamišljao ovo veče – poetično, da će joj dok sede zagrljeni recitovati ’Mala velika moja, večeras ćemo za njih voleti’).

Stajao je iznad kreveta posmatrajući svoju senku koja je kao hipotenuza padala i kompletirala sliku ljubavnog trougla.. Ove su okolnosti naginjale turobnoj prozi, javljao se Mersoov lik i čin kojim će pokucati na vrata nesreće.
Bezbrižnu vezu nije rasanio zvuk otvaranja vrata, bat čizama, aktiviranje bombe pored malih mozgova, bat čizama u suprotnom pravcu ni krckanje vrata koja su sada umirujućom hladnoćom podupirala leđa. Još samo detonacija i povratak na front u potrazi za mirom.

Advertisements