Šta reći? Život je iluzija, jedno veliko ništa u koje možeš natrpati svašta. Mislim da čovek nikad nije želeo da ga zaista shvati, već su oni promućurniji, lukaviji i alaviji nametnuli svoje iluzije kako bi se pozicionirali bolje od ostalih u prividu koju će oni nametnuti kao jedinu istinu. Tako je nastala kvazinauka – niz takozvanih istina koje u praksi to nisu, ali se svi pravimo da jesu. Tako smo dobili filozofiju koja nije iznedrila nijednu istinu za dobrobit čovečanstva, jedino za one koji se filozofijom bave; Istoriju koju pišu poBednici; ekonomiju u kojoj nema dovoljno para, osim za one koji su je osmislili; pravo u kojem pravde ima samo za pravnike; politiku koja će da uspostavi tu hijerarhiju; fiziku koja priznaje da je shvatila samo da je sve sastavljeno od atoma koji se haotično kreću; (al)hemiju koja pronalazi otrove kojima se borimo protiv otrova koje smo stvorili; matematiku, koja je genijalna igrica za izračunavanje svog ponuđenog privida – možeš tačno da izračunaš sve što nemaš; politiku koja će da uspostavi taj privid u vladavinu masom.
E sad, kako se naukom bavi mali broj ljudi a još manji je razume, politika je shvatila da neukom puku treba pružiti neku nadu u vidu šarene laže, pa je angažovala one koji nemaju kapacitet da se bave naukom a vole vlast I raskoš – tako nastade religija kao nenaučna teorija o istini. I puk je najzad bio oduševljen: pored filozofije i istorije gde ne vidiš istinu, , prava gde ne vidiš pravdu, ekonomije  gde pare vidiš samo u tragovima, dobio si i religije gde ne vidiš Boga iako svaka ima svoga. Politika je uspostavila hijerarhiju parolom: (daj)caru carevo, Bogu božije, a tebe ko jebe, snađi se ako možeš u tom naučnom haosu.

Matematika ne bi bila tako genijalna kad pored svega što ne postoji ne bi mogla da izračuna i ono što još manje postoji – vreme. Činjenicu prolaznosti je izlomila na milenijume, vekove, godine, sate, sekunde, do sitnih crevaca… Tu neku srednju vrednost kraću od večnosti i dužu od trena je uzela kao osnovnu meru prolaznosti: godina. Pa ona može biti rodna, radna, redna prestupna, dobra, loša I NOVAAAAAA! Kraj tekuće i početak nove se slavi i žele najlepše želje. Tu je problem. Očekivanja su majka budućih razočarenja. Ništa nije tako loše da ne bi moglo biti i gore. Optimista je samo neobavešteni pesimista.
Obično poželimo jedni drugima ljubav, sreću, zdravlje, novac – uglavnom sve ono što znamo da će se teško ostvariti. I kad se (naravno) ne ostvari, naravno da smo nezadovoljni.
Poenta je ne nadati se ničemu pa će sve što se desi biti bolje od ničega i od onog što je moglo biti.
Stoga, ja vam za Novu godinu ne želim ništa, a sve što bude lepše od toga nek ide na vaš račun.
A poklanjam vam I malo video reči sa nadom da ćete me (za)voleti bar koliko ja vas bez kojih (više) ne bih mogao da zamislim ovaj život.

Advertisements