Osećam čudno nespokojstvo; ono obuzima čitavo moje telo i nadima se kao kajanje, da bi se potom oglasilo kao tuga. Da li je to strah od budućnosti mog sumnjivog postojanja, ili strah sopstvenog nemira?
Jer, obuzima me nemir pred onim što je u mom biću neotklonjivo. Zar ne bih mogao u takvim okolnostima još da životarim, hoću li i posle takvih doživljaja živeti? Da li je ono što doživljavam život ili apsurdan san, sanjarska zanesenost, koju okružuju jedva primetni transendentni akordi? Zar se u meni ne komeša groteskna i zverska fantazija čudovišta, nije li moja nestalnost cvet iz bašte nekog apokaliptičnog stvorenja? Sva demonija ovog života kao da se zgusnula u mom nespokojstvu; mešavina kajanja, sumračnih sanjarenja, tuge i nestvarnosti. A iz te demonije neću raširiti po svemiru cvetni miris, nego dim i pepeo kao posle strašnog sloma. Jer, vascelo moje postojanje je slom; nikada konačan, jer je beskrajan.
Emil Sioran


Svaka (s)ličnost sa stravnim događajem je (s)lična


Govorila si da ćemo se voleti dok nas smrt ne rastavi.
– Ko god od nas dvoje prvi umre teško će mi pasti – govorio sam u šali, sad u zbilji posrćem pod teretom te težine.
Jer na kraju krajeva si rekla:”Ti si mrtav za mene” ne shvatajući u besu svoje logičke paradokse – mrtviji su drugi koji su zapravo umrli pa tvrdišš da ih i dalje voliš.
Uteha je što je moja smrt ipak mnogo bolja od tvog života – u njoj ima ljubavi za razliku od njega u kome moraš lagati druge kako bi slagala sebe da umeš voleti.
– Ostavićeš me kad se uveriš u iskrenost mojih osećanja, jer tu se završava tvoj izazov i počinje dosadna izvesnost ljubavi, za tebe bez draži – govorio sam tobože u šali a ti se tobož zbilja ljutila. Vidiš koliko te voleh – poznavao sam te bolje nego što si sebe, sama sebi smela da otkriješ.

Sad znam, time sam svečano potkopao prvi grumen svog groba u tvojoj sahrani mene, jer opasno sam počeo da ti otkrivam tvoju suštinu od koje bežiš. Istinu ne želiš jer iskreno voliš jedino sebe i život za kakav si se odlučila.
Tada, dok sam niz Balkansku tociljao teret u koji si spakovala svu kostimografiju za svoju predstavu na gostovanju u glavnom gradu Balkana, nisam znao da moje vreme već ističe. Kleo sam sve laste koje imaju točkove i gnezde se ispod Savamale, naročito onu koja poleće sa perona 27. Ona je bila vesnik da sve što je bilo među nama p(r)oleće i nepovratno odLe(š)će.
Ostavila si mi dve žar suze na obrazima (u međuvremenu mi ih je zima zaledila u kockice sećanja) i odnela moj pogled na svom temenu,  zamrznuo se  slikom tvog osmeha na granici plača koji si ušuškala u maramicu.

Poslednja sLika za uspomenu na sebe je moj odraz u izmičućem staklu – otad se ne viđam ni sa sobom.

Život i smrt su ljubavni par koji se susreće samo jednom i živi za kratak susret u izdahu duše.
Vreme je besmrtno, ono nema ropac, naša avantura je bila samo kratko šTucanje nakon što nas je halapljivo usisalo u sebe.
I tako, na dan uoči njegovog rođenja, pun ljubavi, sirot sred srebljoljublja, sam i prezren od ljud koji se kunu u ljubav i njega – osećam se kao Bog.

On na nebu, ja ispod nivoa zemlje po kojoj puk ‘predanim nemarom’ i ko zna čim izazvanim entuzijazmom izvrće njegov zavet slaveći svoju nesvest i propast.

model_tatuaj_iisus

Advertisements