U mračnoj prošlosti perfidno se provlačila elitistička teorija da pisci treba da budu samo oni koji su pismeni i koji imaju šta da kažu. Knjige su bile statusni simboli I pisali su ih samo navodno najpametniji i najobrazovaniji pojedinci koji su bili proglašavani ponosom nacija i nosiocima njihovih identiteta. Išlo se čak toliko daleko da je navodno za vreme velikog rata, kad je vlada Engleske predložila da se dobar deo sredstava iz ministarstva kulture preusmeri na odbranu, Čerčil upitao:”Ako ukinemo kulturu šta ćemo onda braniti?”

Pojavom interneta i savremenih sredstava komunikacije ta zavera probranih je polako počela da se razotkriva. Silom prilika svi smo počeli nešto da pišemo i videli da to nije ništa strašno. U početku samo poruke, pa poneki pesmičak, doskočicu, ili citat nekog gorepomenutog, a onda sve duže, obimnije i smelije forme. I polako smo počeli da shvatamo da smo svi pisci, i to vraški dobri koji zaslužuju svoje knjige.

Snalažljivi, poslovno orijentisani su se odmah organizovali, počeli da osnivaju izdavačke kuće i da štampaju knjige novopečenih pisaca. Njihova parola je da se na taj način štite autorska prava svih koji su već uspeli odnekud ponešto da prepišu i tako zaštite od onih koji bi mogli da ih eventualno pokradu. Ta pojava je dobila srazmere epidemije, uzela toliko  maha da država razmatra mogućnost da se ukinu lične karte i uvedu lične knjige kao sredstva osobne identifikacije. Oni koji još uvek nisu uspeli da napabirče dovoljno za svoju knjigu biće smatrani mlađim punopiscima i vodiće se po izabranim zbornicima do svog punopištva.

Uzalud se samozvana elita zgražavala  tvrdeći da pisci postaju oni koji su više u životu napisali nego što su pročitali, da sad svako ko skupi šaku para može da objavi knjigu, da se institucija knjige tako izvrnula ruglu i svojoj suprotnosti… Uzalud, njihova prljava igra je raskrinkana.

To su oni koji preziru sve nas koji bihsmo da pišemo i skratili nas za ‘h’ samo da ostanu jedini pisci, oni koji bi majku od Ace prekrstili u Acinu majku, to su oni koji bi sve nas koji se izvinemo terali da se izvinimo, sve nas koji zaspemo terali bi da se odaspemo i probudimo (iz, kako kažu: nerealnog sna) pa onda zaspimo, sve koji smo došli sa autobusom bi terali da se vratimo i dođemo autobusom… Tušta i tma je takvih primera.

Mi živimo u demokratiji a ona je vladavina (nas) većine. Nećemo da živimo u teroru šačice pismenih koji bi seckali i razdvajali naša davno ustanovljena, sijamski slepljena ‘neznam’, ‘neumem’ i ‘nemogu’ samo zato što su u pravu.

Dosta je bilo gospodo odabrani, znamo  da biste  da vratite staro stanje pa da svoju sreću delite sa nama, ali više je nemate dovoljno ni za sebe.

Ne više, gospodo, no pasaran: sada smo svi srećni osim vas.

Zalud se izdajete za pisce, sad izdajemo svi i hitamo na sajam da pravimo vašar od knjiga

10486254_389735134514776_8150981201566247128_n

Advertisements