Tapkam u mestu mislima dok gledam i osećam kako vreme prolazi pored i kroz mene.

Slušam kako se krovovi ježe kapima i olucima sprovode kišu kanalizaciji – ritam i bluz jeseni kad joj vreme nije.

Lelujavu, sivu perspektivu grada u oknima prozora šara kaleidoskop raznobojnih krugova.

Razmišljam, koliko li tipova upravo sad šeta žene koje su me zaboravile – pod kišobranima koje sam ja (kojekuda) pozaboravljao.

 I tako sam, razmišljajući u položaju turskog seda osetio kako me zaboleše spoljnji bridovi stopala i mali prsti na njima od pritiska na ivice stolice.

Jedva sam se ispetljao i došao do zaključka da sam sav na svoju ruku: verovatno sam prvi koji je dobio žuljeve na nogama od sedenja i razmišljanja.

Advertisements