Kad te nema moje je buđenjetreptaj oka u kome se od sna preobražavaš u misao, tako jasnuda je dodir ubeđen da te oseća svakom papilarnom krivuljom svog lavirinta.
Moje je buđenje tada odLaganje sVesti da te nema.

Voleo bih te i da nisi tako lepa, jer lepota je stvar ukusa a ti si moja poslastica,
I život je trnovit put u nepoznato a ti si moja prva klasa i povlastica.

Voleo bih te u svakom slučaju: da ti je nos kukast, uši klempave i oči vodnjikave.
Ma i da si kao lamela od kom-bajna…

Voleo bih te i izGledaš onako kakva zaista jesi: i sa prirodnom bojom kose, i da ne čupaš obrve i prešminkavaš bore, da ne maskariš oko oka…
Voleo bih te i da nisi tako zgodna: da imaš krivuljave noge i kokošje grudi.
To što pohotno buljim u tvoju sedalicu je samo zato što je takva, voleo bih te i da je debela i spuštena, ma da je nikakva.

Kad biste mi vreme i ti dali priliku voleo bih te i pogurenu i zboranu.
I sa nervima u kurcšlusu, i sa zubima u čaši, kamenom u bubregu i ne daj bože rakom u bilo čemu.
Ma, sa svim što te plaši i bez svega bez čega te je strah da ostaneš.

Ko god da od nas dvoje prvi umre ja ne bih pre-živeo. A ko bi to bila ti, ja bih bio tvoj dobri duh samo sa živim šakama, sa dlanovima punim utisnutih linija sećanja, ožiljaka od uspomena na dodire tebe.

Voleo bih te i da nisi tako zgodna i lepa jer ja ljubim to što jesi a ne ono što drugi vide i misle da si.
Jer ja volim tvoju suštinu upakovanu u tu vanjštinu.

Advertisements