Nekad davno napisao sam aforizam: ako te neko ubije iz zasede spasiće te svesti o strahu od umiranja.

Tada sam živeo u zabludi da mogu reći nešto novo, a onda sam shvatio da svaka moja šala već postoji u zbilji kao strašna istina.

Shvatio sam da ljudi već krče život uz parolu: ako nekome zabiješ nož u leđa a on preživi, nemoj mu nikada priznati da si to uradio jer moglo bi ga zaboleti. Kao: nosi to kao svoj krst, nemoj ga prebacivati na bodenog…

Ma keve ti, kao nisi znao da bi ga moglo boleti? Pa zašto si to onda radio? Da si u stanju da budeš sebi pravičan sudija nikad ne bi doveo sebe do realizacije zlo(g)čina.

A onda su još ti mudraci istrčali sa sledećom mudrošću: sa težinom svojih postupaka suočiš se tek kad naiđeš na onoga ko ih neće oprostiti.

Ma keve ti, meni je to isto kao da si rekao da si shvatio da je loše to što si nekog ubio tek kad su te uhapsili.

Kada sam video da moje šale već postoje kao nevesele istine, rešio sam da okrenem ćurak: da osluškujem to neveselo I pokušam da okrenem u šalu.

Pojavom interneta postalo je mnogo jednostavnije, nisam morao tragati za ‘mudrostima’, one su počele da me zatrpavaju. Ima tu svega: od lažnih i besmislenih parola kako smo svi dobri i kako možemo biti srećni samo ako to želimo, preko tih tobožnjih velikuh istina koje su kamuflirani lažnjaci izvučeni iz konteksta sa strašnim podtekstom, do pripisivanja nekih citata velikanima koji se zbog toga centrifugiraju u grobu. Ubeđen sam da kad bi Selimović, Andrić, Antić I Bukovski ustali iz grobova I počeli da pišu objave koje im se pripisuju, imali manje lajkova nego oni koji to sada kače.

“Kakve su ti misli, takav ti je život”

Ma, keve ti? Moje su misli uporno plodnije, bolje i veselije nego što je život. Tek kad se suočim sa životom postanu jadne kao i on – tada su mi misli kakav mi je život.

 

“Živi svaki dan kao da ti je poslednji (inovativniji čak dodaju:jednom ćeš biti u pravu)”.

Ma keve ti. Drugim rečima preporučuješ mi život na samrti, niko se još nije nauživao sa svešću o tome da mu je poslednji dan.

“Uzmi sve što ti život pruža (inovativniji bi čak poskočili sa:danas si cvet, sutra žena bez muža)”.

Ma keve ti. Tebi bre nije dosta to što pruža pa bi još malo I da zagrabiš preko te pregršti…

“Jednog dana ćemo umreti, ali svih ostalih nećemo”.

Ma keve ti. Ja tu ne vidim razlog za optimizam. To je isto kao da kažeš: kad uđeš u pogrešan voz svaka stanica je pogrešna, ali kad uđeš u pravi pogrešna je samo stanica na kojoj ćeš sići.

Da bi se zatvorio krug mora se vratiti na početak I do bodeža u leđima.

Ja ću se poslužiti citatom Bore Pekića, i ne bi bio ja kad ne bih nešto dodao:

“Ko krene sa žrtvovanjem svojih vrlina završi sa žrtvovanjem tuđih života “

– jer ako je već  prokockao svoj život, šta ga košta tuđ.

Biće svima bolje kad shvatimo da moral nije skraćenica od nečeg što smo morali, već dobar početak za nešto što bismo želeli.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

šta ga koštaju drugi?

 

Advertisements