Pun mi je kofer putovanja na koja mi se ne ide
Dotukle su me sve tuge ispraćanja i sve radosti (d)očekivanja.
Kao prvo, osećam se kao drvo
Ja-sen u tužnoj je-seni
Sa korenjem obuvenim u blato zemlje rodne
Tužna vrba koja se nije pomerila
Sve dežavidela i nije više gde je bila
U vremenu kad je sve onako kako ne izgleda
Pa i ovo junsko jutro utegnuto u čak-šire aprila
Koje ne-pre-kidno traje le(t)nji dan do podne

Kao prvo, ja sam kao drvo s greškom
Šta su mi ove dve ruke u tolikoj želji za tobom
Krošnja mi treba da te razgranam zagrljajem
Kao prvo, osećam se kao pravo drvo
Što je za štošta krivo
Svake godine obruči me novi god
Načeli me prvi crvi i od skora skorila mi se kora
Nisam više ni za šta što ne ume da prašta
U svetu gde se moć rasuđivanja troši u svrhu osuđivanja
Pa i kad nema šta da sudi, krivicu izmašta

Kao prvo, ja sam drvo koje će iseći prvo
I od stabla mog tela kad me bude iz-dalo
Izdaće knjigu mog života u skromnom tiražu
Malog broja onih koji me i ovakvog vole
Da me čuvaju, po sećanju pre-biraju i čit(ir)aju
Jer kao što već ranije rekoh:
Sa moje se knjige prašine ne briše
Ona se u tebi sama mnome piše
Kad se poslednji put budeš nasmešila
Tek tad si je konačno završila.
BI$

Advertisements