Znaš, onog leta hiljadudevetstoosamdeset i tamo nekog gospodnjeg, kada si bez reči nestala, tako sam se tragično i patetično osećao da bih opisom svog stanja doveo ovaj tekst na granicu kiča i zato ću ga preskočiti.
E, tada sam kupio leviske, a nekom koprodukcijskom i reklamno- promotivnom forom (tada još nije išla muzika i uz guz papir) u zadnjem džepu farmerki bila je zašivena kaseta ‘parnog valjka’ sa ovom pesmom.
Tada sam rešio da sve čega želim da se u vezi tebe sećam bude samo ta pesma.
I slušao sam je godinama, i tugovao a nisam mogao da se setim za kim i zbog čega…
Neumorno sam žuljao jaja o sic bicikla ne bih li se što više udaljio od te gorke uspomene koje se nisam sećao…
A onda sam vremenom zaboravio i pesmu.
**********************
Sinoć sam je slučajno čuo na radiju i setio se svega osim tebe. Ne znam ni da li si otišla sa tamo nekim njim, a kamoli da li si i ostala sa njim do sada.
Ja sam te tako uspešno zaboravio da ne znam ni kome se sada obraćam.
Ako se prepoznaš nemoj me molim te podsećati na sebe…
U stvari, kad malo bolje razmislim – možda bi i mogla…
Možda bi mi vratila život za po(d)neti…
Ne bih da prokockam ovaj jedini sa samo jednim tvojim zajebom…
Toliko bar mi duguješ.

Advertisements