Da.
Ja nemam talenta koliko oSećanja, već više sreće nego pameti što te ima(m).
Ili možda ne, jer Ti nisi mogla nastati samo slučajem: prostim činom ljubavi i organskom zbrkom koja je kulminirala tobom usled mešanja telesnih tečnosti roditelja.

Ne.
Ti si plod meni sve-tog duha, prenatalno si bila uzbuđenje mojih čula materijalizovano u fetus koji se decenijama formirao u sadašnju lutku.
Možda bog moju neveru podmićuje tobom, pruža mi šansu da najzad u nešto verujem i volim.
Tvoja slika zbori mojim zanemelim ushićenjem više od hiljadu nedorečenosti.
Ti si možda-na kap koja je prelila čašu moje prosečnosti, infuzija genijalnosti mojoj (pre)minuloj obamrlosti;
spasonosni srčani udar ljubavi koji oživljava – rezultati svih mojih kardiograma imaju grafiku tvog svojeručnog potpisa.
Sad mi rad srca očitavaju grafolozi a ne kardiolozi.

Ne.
Ja nemam kapacitet pluća za toliko na-dah-nuće što te ima(m), ali imam vas-duha da ronim oduševljenjem na dah, da trčim po vodi i stepujem na oblacima za šaku tvojih milovanja.
Tvoj je lik glavni motiv moje krvne slike, o tebe se svaki nerv otima: sržiš mi kostima.
Kičmom mi struje naše nerođene kćeri i kul-miniraju pre-po-nama.
Ponekad te sanjam na meni sa sobom u tebi – kako ćemo uz duhovno srasti i u strasti…
I na još mnogo načina vrviš mojim s-novima koji bi bili katkad bezobrazni da nisu ljubavni.

Da.
Tvoja je lepota u mom šoku posnatrača…
Tim ću za sada okončati ovo što je bilo nemoguće opisati…
Mogao bih još dugo ali svaka nedorečenost mora negde pre-stati…
Nadam se samo da je imalo i-malo smisla započinjati je.

Advertisements