Najzad sam shvatio da iako nam misli postaju neobično slične, naša osećanja nisu ista.
Ti si bila moja religija, ja tvoja nauka. Ti si mene proučavala sa velikom strašću, ja u tebe verovao i kleo se.
I na kraju jedinka savlada nauku, a vera savlada jedinku.
Ti si mene počela da upotrebljavaš, ja tebe nastavio da volim.
Međutim: nauka vremenom zastareva i menja se, vera ne traži razloge, prepušta se ljubavi.
Kako i zašto bih mogao i želeo da volim drugu kad nisam imao objašnjenje (jer mi nije trebalo) ni zašto tebe volim?
Čudan je čovek: poverovaće i u boga, i zagrobni život, i u postojanje paralelnih svetova i duhove – u (p)razne priče, ali ako
mu kažeš da je nešto, konkretno i opipljivo, od krhkog materijala i da će se raspasti ako ga pipne – on to mora da proveri…