Category: LIČNI STAV


NOVOGODIŠNJA


Šta reći? Život je iluzija, jedno veliko ništa u koje možeš natrpati svašta. Mislim da čovek nikad nije želeo da ga zaista shvati, već su oni promućurniji, lukaviji i alaviji nametnuli svoje iluzije kako bi se pozicionirali bolje od ostalih u prividu koju će oni nametnuti kao jedinu istinu. Tako je nastala kvazinauka – niz takozvanih istina koje u praksi to nisu, ali se svi pravimo da jesu. Tako smo dobili filozofiju koja nije iznedrila nijednu istinu za dobrobit čovečanstva, jedino za one koji se filozofijom bave; Istoriju koju pišu poBednici; ekonomiju u kojoj nema dovoljno para, osim za one koji su je osmislili; pravo u kojem pravde ima samo za pravnike; politiku koja će da uspostavi tu hijerarhiju; fiziku koja priznaje da je shvatila samo da je sve sastavljeno od atoma koji se haotično kreću; (al)hemiju koja pronalazi otrove kojima se borimo protiv otrova koje smo stvorili; matematiku, koja je genijalna igrica za izračunavanje svog ponuđenog privida – možeš tačno da izračunaš sve što nemaš; politiku koja će da uspostavi taj privid u vladavinu masom.
E sad, kako se naukom bavi mali broj ljudi a još manji je razume, politika je shvatila da neukom puku treba pružiti neku nadu u vidu šarene laže, pa je angažovala one koji nemaju kapacitet da se bave naukom a vole vlast I raskoš – tako nastade religija kao nenaučna teorija o istini. I puk je najzad bio oduševljen: pored filozofije i istorije gde ne vidiš istinu, , prava gde ne vidiš pravdu, ekonomije  gde pare vidiš samo u tragovima, dobio si i religije gde ne vidiš Boga iako svaka ima svoga. Politika je uspostavila hijerarhiju parolom: (daj)caru carevo, Bogu božije, a tebe ko jebe, snađi se ako možeš u tom naučnom haosu.

Matematika ne bi bila tako genijalna kad pored svega što ne postoji ne bi mogla da izračuna i ono što još manje postoji – vreme. Činjenicu prolaznosti je izlomila na milenijume, vekove, godine, sate, sekunde, do sitnih crevaca… Tu neku srednju vrednost kraću od večnosti i dužu od trena je uzela kao osnovnu meru prolaznosti: godina. Pa ona može biti rodna, radna, redna prestupna, dobra, loša I NOVAAAAAA! Kraj tekuće i početak nove se slavi i žele najlepše želje. Tu je problem. Očekivanja su majka budućih razočarenja. Ništa nije tako loše da ne bi moglo biti i gore. Optimista je samo neobavešteni pesimista.
Obično poželimo jedni drugima ljubav, sreću, zdravlje, novac – uglavnom sve ono što znamo da će se teško ostvariti. I kad se (naravno) ne ostvari, naravno da smo nezadovoljni.
Poenta je ne nadati se ničemu pa će sve što se desi biti bolje od ničega i od onog što je moglo biti.
Stoga, ja vam za Novu godinu ne želim ništa, a sve što bude lepše od toga nek ide na vaš račun.
A poklanjam vam I malo video reči sa nadom da ćete me (za)voleti bar koliko ja vas bez kojih (više) ne bih mogao da zamislim ovaj život.

Advertisements

Indijanci nisu imali pisane zakone. Običaji koji su se prenosili s
kolena na koleno bili su jedini zakoni koji su ih vodili. Svako
se mogao ponašati drugačije od onoga što se smatralo
ispravnim ako je tako hteo, ali bi ga zbog toga narod osudio…
Taj strah od osude delovao je kao moćna spona koja
povezuje sve u jednu društvenu, časnu celinu.
Poglavica George Copway, Ojibuia

 

 

Istina, bolje je ćutati i biti smatran glupim, nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju u to – ali rizikovaću.

Globalna logika vladalaca se bazira na ‘svetom’ đavoljem trojstvu: politika-ekonomija-pravo. Politikom se vlada, ekonomijom perfidno grabi, a pravom legalizuje nagrabljeno. Uveliko se priča o zlatnoj milijardi – to je procena vladalaca koliko od čovečanstva treba da preostane na Zemlji, tačnije oni i posluga koja bi im služila.

Kako rekoh, to je globalna strategija, a ja ću se ovom prilikom, kao i svaki propali domaćin zadržati na svom dvorištu. Našim vladarima je pola naroda višak sa kojim ne znaju šta će, ali pošto se niko ne buni svi smo im zlatni i što nas je više njihova cena na svetskom tržištu vlasti raste.

Ovih dana proživljavamo neviđenju pošast u vidu prirodne katastrofe. Možemo videti strašne slike iz ugroženih područja; državne službe koje požrtvovano i nesebično ukazuju pomoć; stanovništvo koje se solidariše sa ugroženima, nudi sve što može da pruži, dobrovoljno učestvuje u svakovrsnoj pomoći; vladu i ministre koji su se svugde našli, sve sa kamermanima, i daju sve od sebe…

Do svake istine se najbolje dolazi kad se stvar posmatra iz više uglova. Ja bih ovo sagledao iz tri tačke:

1. šta je bilo

2. Šta se dešava

3. Šta će biti.

U kratkom uvodu osvrnuo sam se na to šta se događa. Slike su isuviše jake, bolne i aktuelne da bi se na njima insistiralo previše. Do poente će se najbolje doći ako se setimo šta je bilo i ako naslutimo šta će se izvesno nadalje dešavati.

Dakle – šta je bilo?

Da li je istina da je ova zemlja očerupana i obeznađena pljačkaškim privatizacijama? Da je sve što je generacijama stvarano postalo vlasništvo nekoliko desetina hohštaplera i njihovih familija? Da je narod drastično osiromašen, a da se iznedrila klika od stotinak dolarskih milijardera na muci tog istog naroda.

Da li je istina da se celokupna politička elita izmenjala na vlasti? Da li je istina da je svaka sledeća garnitura bivala sve gora? Da li je istina da je poslednji apsolutni vlasnik naših sudbina tražio izbore kako bi dobio apsolutnu vlast i preuzeo celokupnu odgovornost? Da li je istina da je dobio? I šta je uradio? Napravio vladu sastavljenu od svih koji su prošli i koji nisu prošli cenzus na izborima. Sad je kalif umesto kalifa, a Kurta umesto Murte. Ta mi vlada liči na parafrazu one pošalice:“Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam“, s tim što je njena parola:“Ne znam ništa da radim, ali mogu da pokušam da vladam“.

I onda se spasioc sastao sa gorepomenutom poslovnom elitom da se dogovore kako da izađemo iz krize. Dogovara se sa onima za koje je dokazano da su najveći poreski prekršioci (kako su stekli što imaju nikad se neće dokazati, a mi ćemo platiti što su bili maltretirani ispitivanjem porekla imovine), sa onima koji ne poštuju ni ona pravila koja su oni postavili i na kojima su se obogatili.

Ukratko, tako je bilo. A šta će biti?

Hoće li se kad prođe prvi talas ove nesreće svi razići na svoje stare radne zadatke? Hoće li se vratiti u svoje zamkove, praviti proslave velike pobede po svojim klubovima zatvorenog tipa i jahtama i gliserima obilaziti svoju plovnu zemlju. Hoće li se hvaliti kako su pobedili sve nedaće, a na vama je da sad stežete kaiš i snosite posledice. Hoće li se smanjivati plate i penzije, a porezi i cene povećavati? Hoće li stari dugovi dolaziti na naplatu? Hoće li vam seći struju, net i telefone, iseljavati iz kuća (one kojima su kuće pretekle) da se dugovi sudski izmire. Hoće li samohrane roditelje neko pitati kako žive, nezaposlene od čega žive – ne samo će penzionere pitati zašto uopšte žive i dokle misle tako. Hoćete li skenere i ultrazvuk čekati do smrti i celu platu dati da popravite zub kako vam oni iz nevladinih organizacija ne bi spočitavali što se bunite tako krezavi i smrdljivi?

Sve mi to liči na crnjak u kome siroma’ ode kod doktora, ovaj gleda nalaze i kaže da nema dobrih vesti, da će poživeti još najviše pola godine, a ovaj se očajan uhvati za glavu i zavapi:“ Joj, doktore, pa od čega da živim još šest meseci.“

Hoće li još mnogo tog kala izaći na videlo kako se voda bude povlačila…?

Ako hoće, onda se postavlja pitanje iz naslova – zašto vlast ‘spašava’ siroti narod? Zašto se čudi što neće da napuste svoje kuće i kad je voda do grla. Dragi naši izabrani spasioci, čak i kad biste se povukli sa pozicija (što vam ne pada na pamet), i kad biste se odrekli svega što ste stekli (što vam takođe ne pada na pamet), opet bi se po istom principu vratili tu gde ste i nagrabili biste i više nego sada. Meni je jasan onaj mučenik što sedi na odžaku i neće u čamac dok mu ispod dupeta propada sve što ima: njemu nije jasno ni kako je uspeo to da stvori, a kamoli kako će bez toga.

Njemu  nije jasno da vi insistirate na njegovom spasenju samo zato da bi se održao svet kakav ste stvorili, jer samo dok je nečije nemoći biće i vaše moći.


Sve što je stvoreno je sveto. I zato ne zaboravite: svaka
zora koja dolazi sveti je događaj i svaki dan je svet, jer
svetlost dolazi od Velikog Duha. Uvijek morate imati
na umu i to da su dvonožni i sav ostali narod kojim je
napučena ova zemlja sveti i da s njima morate tako i
postupati.

Žena Belog Bivola, Oglala Sioux

““““““““““““““““““’

Pomozite uvek koliko možete onima kojima je pomoć potrebna

Bez da se proglašavate spasi-ocima (nacije), hvalite, slikate, osećate važno…

(NE VERUJTE TAKVIMA NI KAD RADITE ZA NJIH, ČAK I KAD I AKO GLASATE ZA NJIH)

Ne da bi vam bilo vraćeno, zahvaljivano, da biste obezbedili mesto u raju…

Pomozite iz jednog prostog i sebičnog razloga

Da biste opravdali i spasili jedan život – VAŠ

 


Vlada-Oci sveta su davno podelili uloge:  odredili ženama preVagu u svim ‘suvišnim’ struk-turama poput prosvete, zdravstva, raznih socijalnih službi,  industriji  zabave za oči i uši ; muškUarcima su dodeljene službe od kojih se živi, kojima se vedri i oblači: policija, vojska, finansije, politika…

Izmislili čak i Boga čijeg je vrhovnog hrama žena nedostojna, suknja može samo da u podnožju Hi-landara, gore nije dostojna ni da služi. Ona je po njima stvorena od viška delova muškUrca samo da njemu ne bi bilo dosadno, pa ga je takva navela na greh…

Obrazovanje je znanje na normu i ocenu, edukacija samostalno poniranje u suštinu, grebanje ispod površine znanja, a intelektualizam primenjena forma misli – njeno majstorstvo i kreacija. Žene su u meni razbudila potentne potencijale koji su nikli i fizičkom potencijom.

One su svojom lepotom, upornošću i posvećenošću rodu, izvršili egzorcizam verskog mačoizma, prognale takvog đavola iz mene: iz žene sam izašao i u nju se kunem.

MuškUarci su (p)ostali (nečije) sluge koje žene doživljavaju kao (svoje) robove.

Što gladniji, sve su zajedljiviji. Što sitiji svega, sve su teži. Što teži sve neupotrebljiviji: samo-ubice bez i-metka.

Svedeni  na nivo sluđenog živinčeta koje trč-kara okolo-naokolo i zapišava svoje umišljene mikro teritorije. Ostalo je, doduše, i nešto tako ljudsko u njima: nagon da sve naguraju u svoje dupe, a svoj (ponos) da naguraju uz i u tuđ guz, jer svugde mu je bolje nego u gaćama.

I tako razapeti između imati i nabiti, izvetri im košava krv i meso pa se kurče preostalom kožom do kostiju.

Sutra je propisan dan za že(lj)ne i moraju se istrpeti neka pravila igre. Prosečan muškUarac će biti na mukama: moraće pripit da  ćutke pređe preko mlake kafe i nedoslane supe kad se vrati sa po(s)lovne proslave 8. marta.

Oni verziraniji, veći muškUarci, koji imaju i ženu i ljubavnicu-e, biće u još goroj poziciji: neće znati gde će pre, a gde da zanoće. I gde god da se denu moraće da budu fini i nežni, jer sutra se ne raspravlja rukama – takav je dan.

A kad prođe taj dan, upamti šta ću ti reći, ako se prepoznaješ: nije problem što si digao ruku na ženu, već kako ćeš je spustiti na nju. Ne mora se sjuriti udarcem, može bar da klone potapšavanjem, a ako  se dosegne nadljudski napor i savlada gnevna inercija, može čak i milovanjem svršiti.

I, nije ovo što sam napisao hrabrost, mene uglavnom čitaju že(lj)ne i nekoliko s(a)vesnih muškaraca.


U prošlom postu oglasile su se komentarima moje dobre vile i inicirale ovaj. Jedna me je citatom iz naslova dovela u vezu sa Kazanovom , a druga je dodala:“Međutim, mislim da bi podjednako dobru priču napisao i kada bi za naslov uzeo Ivin citat gore“.

Eh, lako je bilo Đakomu, u to vreme su stvari bile jasne. Te pojmove treba definisati, sad se žene u tim estetskim kategorijama dele na lepe i siromašne, a pametne su sve osim onih koje nisu. Pa ipak, lepota je prolazna iako je skupa, a glupost večna, ali glupost je većinom privilegija muškog roda. Jednog našeg bivšeg zemljaka su pitali da li bi pre pristao da je ćelav ili glup, a on je odgovorio da radije bira glupost jer se manje vidi.

Ali da se vratim na temu, krenula je lavina pitanja i ideja jer dobre vile mogu da budu sve, pa naravno i muze. Odmah mi se nametnulo pitanje kakve su žene za čoveka s maštom koji nema sreće i nužno mi se javila eureka: TUĐE. Bio sam  ushićen tim otkrićem kao Tesla kad je otkrio elektricitet milujući mačku i zapitao se:’Ako je zemlja mačka, ko li je miluje?’ Ja sam tu u prednosti, znao sam ko mace ne mazi i pazi.

Nekad davno napisao sam stih:’Čudna mi čuda – svaka se uda’ i nisam znao šta ću sa njim. Sad ga ovde koristim samo iz razloga što mi je žao da čami neviđen u fijoki(ci).

U ovoj disertaciji poštapaću se referencama velikog mislioca koga čete prepoznati sami. Neke njegove misli, kao na primer:“Jutros su muškarci koji su se loše oženili vozili na posao žene koje su se dobro udale’ vreme je pregazilo jer žene ranije nisu znale da voze. Ne znaju ni danas, ali sad imaju vozačke dozvole. Svako ko bude ozbiljno radio na studiji o bezbednosti saobraćaja mora krenuti od tačke – muškarcima zabraniti točenje alkohola, a ženama točenje benzina.

Ali većina njegovih misli je preživela društveni saobraćaj. Jedna od ključnih je:“Ko prvi devojci – njemu devojka, ko poslednji devojci – njemu žena“. E, onda stupam ja sa sloganom – ko prvi zanemarivanoj ženi na pravom mestu u pravo vreme – njemu ljubav, jer:“Teško je biti sam. Od toga je jedino teže kad su dvoje sami“.

Setim se pomenutog mislioca koji je rekao:“Ženama je potreban samo mali znak, nagoveštaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, maštaju i plaču.“

 

Žene, generalno, nisu ravnodušne na mene. Delim ih u dve grupe: one koje su bile moje (one su me volele) , i na one koje su tuđe i vole me. O bivšima sve najbolje, ionako su u velikoj manjini. Tuđe kad me vole, vole me zato što sam totalna suprotnost njihovim muževima, a kad se naljute to je zato što sam isti kao pomenuti. A ja jadan ne razumem  čime sam zaslužio ni ljubav, ni ljutnju. Rešio sam da ne pokušavam da to razumem, već da se prepustim i uživam u ljubavi, ali i da podnosim ‘krivicu’. Tad ih ljutnja brzo prođe jer se vrate na to da se razlikujem od onh njihovih ‘koji su uvek u pravu’ i zavole me još jače.

I taman kad sam se uneo u temu moram da bežim jer me proganja grupa građana ‘Mi smo uvek u pravu!’, neki Dragoljubi, Ljubiše, Miloje(i), Miodrazi i ostali nosioci sličnih imena čija značenja ne koriste u odnosima sa svojim ženama koje me vole.


Moj drug je karikaturista koji isključivo pravi karikature bez reči. Na jedan konkurs u kome je on učestvovao rešio sam i ja da se oprobam inovacijom – karikaturom bez slike. Da tekstom ilusTrujem nepostojeću sliku. Zvala se ‘Ono što je prethodilo padu Troje…’, a tekst ispod necrteža (crnog kvadrata) bio je:

 ‘Muk Danajaca u tami Trojanskog konja’

I naravno ostao sam neshvaćen i nepriznat kao i uvek. Moje reči nisu storile sliku u očima žirija, a oko  slika mog druga je  (s pravom) bilo dosta lepih reči. Međutim, on nije bio svestan da me je podržao svojim karikaturama, a žiri nije bio svestan da je on sam u stvari – učmala, uskogruda karikatura koja je, objavljujući ova dva  rada mog prijatelja, sama sebe izložila kritici.

Tako je propao još jedan moj pokušaj da uspem u nečemu. A šteta je, mogao sam postati slikar primenjene tame, jer tušta i tma slika mi je slajdovalo iz tog mraka  u koji sam uronio misli. Ko zaista uspe da dokuči mrak može u njemu da vidi suštinu, svetlo mu i nije potrebno, ono služi nemaštovitima da robuju iluzijama koje su im uredno već spremljene kao navodne istine.

Mogao sam postati i karikaturista za slepe, tekst bi bio napisan Brajovom azbukom, a oni bi slike sigurno videli.

Mogao sam biti štošta, ali svet je odlučio da budem ‘ništa’. Šta ću mu ja? U većini je, koristi svoje demokratsko pravo da me poništi u svim kreativnim pokušajima. A ja se tvrdoglavo držim parole kojom sam ilusrovao svoj poslednji crni kvadrat: kad većina misli različito od tebe – verovatno si u krivu, ali kad svi misle različito od tebe – sigurno si u pravu.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

ISTO RIJE


Živimo u zemlji koja je pred biološkima nestankom. U zemlji šačice bezobrazno bogatih i mase bestidno siromašnih. Gde se nema za operacije bolesne dece, za javne kuhinje, penzije, ali se ima za velike socijalne razlike. Živimo u zemlji koja ne zna šta će sa živima, a priziva novorođene. Gde ljudi skapavaju u bedi ili se ubijaju. Država se protiv siromaštva bori parolom: Živela samoubistva – što manje siromašnih manje i siromaštva.

A mi treba da uživamo gledajući kako se oni šetkaju po svetu, provode i žickaju. Sve mi to liči na domaćina raspikuću koji  zadužuje  porodicu da bi svog sina kicoša poslao na skupove familije koja se te porodice stidi i gadi. Ali nema veze, zato će kicoš da ode picnut, sa trubačima da im pokaže ko smo mi, da im zaigra na pragu umesto mečke i ponosno otpeva:

Ajde Jado kuću, ma i dušu da prodamo samo da igramo…

Kad se kicoš vrati trijumfalno cemo gledati slike i mastiti se iz kese koju su mu spakovali da se ne baci.

Ja ti rođače neću kvariti tu iluziju sreće, ali se neću diviti slikama sa pira i neću da glođem koske. Pošteno ću platiti svoj zdrav razum svojim asketizmom, pa dokle izdržim…

+++++++++++++++++++++++++

I – reći će mnogi – šta si novo rekao?

Upravo to – ništa, sve je staro koliko i ljudska izopačenost i zlo.  Neke se stvari nikad ne menjaju. Ovu pesmu sam objavio u časopisu fanzinu ‘Ars agens’, avgusta 1988. Tada  ‘izbori’  nisu postojali, ali je postojala mogućnost zatvora  zbog ovakvih subverzija.

Nekoliko godina kasnije napisao sam aforizam – ‘izbori’  su bili naša jedina promena.

Sada zatvora više nema, fotelje (čitaj stolice) su redovne i rezervisane. Sve je tako lepo da se i gladni često useru od muke, a ja od silnog ponavljanja isto- rije. Za sad je još podnošljivo, imam zalihe Bensedina pa i kad se userem ne sekiram se mnogo. Nekad ga kombinujem sa Vijagrom pa bi slatko nešto jeb’o, al’ me mrzi.

005


Zamislim kako sam upecao nagluvu zlatnu ribicu koja se tako oseća na znoj da ne čuje želje da svet postane bolji koje joj uzvikujem sa bezbedne distance..

Pomislim kako me od cevi sačmare u ustima deli samo prigodna d-mol  pesma..

Zamislim da komšiji za dan penzionera poklanjam novu protezu i on je oduševljen jer se poklonu u zube ne gleda.

Kako ga pitam da li je istina da se njegov sin drogira , a on mi kaže savršenim vokalima kroz novu protezu: ‘U jednu ruku da, u drugu ne. Deca su vam, dragi komšija, Božja kazna zbog grešnog seksa’.

Zamislim kako dekintiran (to ne zamišljam) i očajan sedim (i po kosi)  pRed ordinacijom skupog  €uropsihijatra dr PROZAiKA.

Onda se zasmejem  slatko i bude mi bolje.

I sve mi postane smešno. Čak i kad slušam kako  policija, sudstvo, zdravstvo, prosveta… kad svi traže veća primanja kako ne bi došli u iskušenja mita koje nose te profesije. Pomislim da bi i seksualnim manijacima trebalo obezbediti potreban broj dnevnih snošaja kako zaslužene žrtve kasnije ne bi kukale.

I svestan sam da bi sve to da nije smešno bilo žalosno, ali bude kasno – već me prođu teški trenuci i budem srećniji nego malo pre dok sam bio nesrećan.

-I to nije sve. – govori sa tv-a  prezenter ‘kupite iz fotelje’ – ukoliko u narednih deset minuta naručite naš proizvoi na prozor će vam sleteti grlica zlatnog srca, imaće oči vaše nikad pronađene srodne duše, predstaviče se kao Eva Lipska i otpevati samo za vas:

Nisam očekivala
da će mi telefonirati ptica
i reći
da letimo zajedno na tome svijetu.

I premda sam ja bez krila
a on bez ljudskog lica
čitamo zajednički pokret.

Lektiru postojanja.

 

I kad sve to uspeš, sine moj, doći će onaj gorepomenuti, skupi, što počinje sa  € i tebi platiti da te poSmatra, jer ti si dirka koja daje disonantne tonove ovom piano(m) sVetuI

GoldenHeart1c


Izvesno vreme sam se zavadio sa inspiracijom kako to obično biva u pred(i)prazničkim GROZNIcama. Kako ne volim da se oglašavam bez dobrog razloga, jedva dočekah jedan jako dobar.

Sad je onda koje se upravo dešava, a dešava se da je ova godina na izmaku i treba je rezimirati. Iako bih je najradije zaboravio desilo se u njoj par lepih stvari, a jedna je druženje sa vama, dragi moji. Blog sam započeo početkom godine,  napisao  100tinak postova  i što je važnije upoznao vas i družio se sa vama na moje najiskrenije zadovoljstvo. Slobodno mogu reći da ste postali neizostavni deo moje svakodnevice, i to onaj lepši deo kad se opustim i razmenjujem tekstove, komentare i pošalice sa vama.

I sad, šta da vam kažem? Trudio sam se da u tekstovima izbegnem patetiku pa se bojim da ovde ne pokleknem. Stoga da skratim: ŽELIM VAM U N.G. SVE ŠTO SAMI SEBI ŽELITE, ALI PAZITE ŠTA ŽELITE – MOGLO BI VAM SE OSTVARITI 🙂

Poklanjam vam moju instalaciju

599599_10151019824024164_474897944_n

REČE MI JEDAN DUH IZ BOCE


Istina je varljiva, zavisi iz kog ugla posmatraš stvar. To ti je kao ona poznata dilema: da li  je boca do pola puna, ili do pola prazna? Ako je do pola prazna iz nje se javi nadrndani, mrzovoljni duh; ako je do pola puna onda je duh poletan i veseo.

Gledam svoj davnašnji aforizam: Koga nema bez njega se množe.

Mora da mi je tada diktirao onaj nadrndani. Danas mi iz polupune boce suflira  dobroćudni da to prepravim u: Koga nema zbog njega se množe.

Da bi se dobila jedinka – kaže on – potrebno je dvoje: mama i tata, da bi se oni stvorili treba još dva para mama i tata, a da bi oni postojali treba… I tako tom progresijom idemo od porodice preko familija do plemena, naroda… Svi su oni u znoju lica svog radili na toj jedinki i onda se u konKurenciji milijardi spermatozoida izboriš baš ti (kakvi li su ti ostali gubitnici kad si  ti tako smotan poBedio?)

Dođeš na svet, godinu –dve učiš da pričaš, a ostatak života ne naučiš kad treba da ućutiš. Tumaraš izgubljen i plašiš se ovna, plašiš se govna, a život prolazi. Misliš da se plašiš smrti, a u stvari plašiš se zanemarljivo kratkog perioda koji se zove – umiranje.  

Potrebno je  samo se opustiti i uživati u životu dok on polako prolazi. To ti se čini nemogućim, a u stvari je lako kao što je lako i naučiti kita da pije pivo. A znaš li kako se to radi?

Pa jako jednostavno: otvoriš pivo i staviš kitu u usta.

mOral

Dobro, nije baš jako lako, namučiš se ko crnac, ali bez muke nema nauke i zadovoljstva samoljublja.