Category: MOJ IZBOR IZ SVETSKE KNJIŽEVNOSTI


Flash


Ništa se ne događa kad si dolje i kad si sam
I kad noći vuku u podsvijest sve do sjećanja
Lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska
I znoj tek kasnije poćinje da smeta
Tek kasnije budi se grad

Neke poderane ulice
Bljesak mokrih tračnica
Prvi tramvaj preko Trešnjevke
Raste u mojim očima

Jutro obilazi scenu rutinski
S dužnim poštovanjem
Ja se uklanjam s puta
Dvostruka krinka na njegovom licu
čini suvišnom svaku providnost
Kako da se kontroliram kad me ubija
Osjećaj tako drugaćiji od svega što razumijem
Od svega što želim da vidim
Nešto kao flash
Kako da se kontroliram

Gledao sam opet film o beznadu
Ili je to možda bila kronika
Nepoznatog jer tako se zvao
čovjek ni živ ni mrtav ni pomorac
Ako ikad ispunim želju
I ti mi daš za pravo misleći
To je jedini način da ga zadržim
Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah
Bit ću spreman da zaboravim
Bit ću spreman da zaboravim

Neke doterane ulice
Bljesak mokrih tračnica
Prvi tramvaj preko Trešnjevke
Sjaj u tvojim očima

tumblr_muetawCCr31rm9n0ro1_400


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima… u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku…
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari…

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju – nema uvek 
vremena…

neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice…
Neko ko plače usred autobusa…
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila…
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam…

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno… u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari… u stvari,

NIKO MI NE TREBA…

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti…

ČINI MI SE

109322052_ZJUolzo6_1413458475

Nina Živančević je pesnik, performans-izvođač, kritičar i profesor i živi i radi u Francuskoj. Od svoje 25 godine izvodi poetske performanse u Njujorku, sa umetnicima kao što su Bob Holman, Karen Finli i Etil Ajkelberger. Prisutna je na scenama pozorišta La Mama, Living Teatar (čiji je bila član) i mnogobrojnih klubova i umetničkih centara širom Evrope i Amerike. Predaje avangardno pozorište i performans na univerzitetima la Sorbonne i Paris 8 u Parizu.

PTICE


fractalius_birds_by_minimoo64-d5ilq45

Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali, strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijući u sebi čađava prostranstva tavana – crne, ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda – tamna pluća zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u noći, izduvane od noćnog vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na živo crno lišće uveče opsedale grane drveća kraj crkve, ponovo se dizale, lupajući krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima – oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajući treperavim graktanjem mutnožute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošću.

Otac već nije više izlazio iz kuće. Ložio je peći, proučavao nikada ispitanu suštinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu čađ u grlu dimnjaka. Sa uživanjem je tih dana vršio sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgrčen na vrhu lestvica – nešto majstoriše oko tavanice, oko karniša visokih prozora, oko kugli i lanaca visećih lampi. Po običaju molera služio se merdevinama kao ogromnim štulama i osećao se dobro u toj ptičjoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema praktičnog života udaljavao se sve više. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, pokušavala da ga uvuče u razgovor o poslovima, o isplati najbližeg »ultimo«, on bi je slušao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I dešavalo se da bi je naglo prekinuo preklinjućim gestom ruke, da bi otrčao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim kažiprstima obe ruke, koji su izražavali najveću važnost ispitivanja – osluškivao. Tada još nismo shvatali tužnu pozadinu tih osobenjaštava, žalosnog kompleksa, što je dozrevao u dubini.

Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobično poštovanje i pažnju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i važna ceremonija, i nikad nije propuštao da bude svedok toga, prateći s mešavinom straha i blaženog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simbolično značenje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla četku na dugoj dršci po podu, to je bilo skoro iznad njegove moći. Iz njegovih očiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki grč orgazma. Njegova osetljivost na golicanje išla je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela pruži prema njemu prst sa pokretom koji je označavao golicanje i on bi već u divljem strahu bežao kroz sve sobe, lupajući za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbuške padne na krevet i previja se u grčevima smeha pod uticajem same unutrašnje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujući tome, Adela je imala skoro neograničenu vlast nad ocem.

U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.

Taj poduhvat je međutim ubrzo – posle kratkog perioda sjaja – dobio tužni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su služile kao skladište stareži. Odande je već od ranog jutra dopiralo smešano kliktanje ptičjih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, treštale su od šuma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omršaveo i skupio. Ponekad bi zaboravivši gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajući rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oči bi mu se prevlačile belom maglinom. Zatim bi se, zastiđen, smejao zajedno sa nama i pokušavao da taj incident okrene na šalu.

Jednom za vreme generalnog spremanja neočekivano se u očevom ptičijem carstvu pojavila Adela. Pojavivši se na vratima, počela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nameštaj. Odlučivši se brzo, otvorila je prozor, posle čega je uz pomoć duge četke celu ptičju masu naterala u sumanuto kruženje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug domašaja svoga štapa, igrala igru uništenja. Zajedno sa ptičjom gomilom, lupajući rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano proređivala, dok na kraju na bojištu nije ostala sama Adela, iscrpena, zaduvana i moj otac zbunjena i zastiđena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju.

Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma – slomljen čovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

BRUNO ŠULC


Jednom sam otvorio dućan metafora.

Poznanik slikar mi je napravio firmu. Na kvadratnoj dasci veličine omanjeg stola, premazanoj plavom uljanom bojom, napisao je crvenim slovima naziv, i kako se na plavoj uljanoj boji i na crvenim slovima, kada bi se pogledalo sa strane, odražavala nestajući, dnevna svetlost,  firma je izgledala veoma lepo. Ako bi se pogledalo sasvim sa strane, dobijao se utisak da neko u plavoj haljini jede višnje.

Bio sam uveren da ću se obogatiti. U stvari, imao sam rezerve divnih metafora. Jednom zamalo što u dućanu nije izbio požar zbog jedne od njih. Bila je to metafora o bari u jesenji dan pod drvetom. Bara je, rečeno je,ležala pod drvetom kao Ciganka. Vraćao sam se odnekud i ugledao kako kroz prozor kulja dim. Polio sam vodom iz kofe ugao gde se lelujao jezik plamena, i pokazalo se da je upravo iz te metafore nastala vatra.

Dogodio se i jedan drugi slučaj, kada sam se s mukom odbranio od vrabaca. To je bilo opet vezano s višnjama. Imao sam ovakvu metaforu: kada jedeš višnje, izgleda kao da pada kiša. Metafora je ispala tako pravilna da su moje višnje privukle vrapce. Jednom sam se probudio: u dućanu je sve praštalo. Skakali su, brzo se obrtali po prozorskoj dasci, na podu, na meni. Stao sam da mašem rukama. Odleteli su kao pljosnat ali brz oblak. Pošteno su iskljuvali višnje, ali nisam se ljutio: višnja koju iskljuje vrabac još je bliža višnji – tako reći, to je idealna višnja.

Dakle,  ja sam pretpostavljao da ću se obogatiti od svojih metafora.

Akupci nisu hteli da kupuju skupe; uglavnom su uzimali „bled kao smrt“ ili „sporo je prolazilo vreme“ , a slike kao što je „vitka kao jela“ upravo su se razgrabljivale. Kako je to bila jevtina roba, nisam mogao ni da sastavim kraj s krajem. Kad sam primetio da i sam pribegavam izrazima kao što je „sastaviti kraj s krajem“, odlučio sam da zatvorim dućan. Jednog lepog dana sam to i učinio, skinuvši firmu, i s njom pod pazuhom pošao slikaru da se žalim na život.

JURIJ KARLOVIČ OLEŠA

1.


„Misleći tako, gledaš svoje odijelo na stolici: vise rukavi, prazni, napušteni. Hlače su prebačene neuredno preko naslona s raskrečenim nogavicama u trku: na podu cipele, jedna uz drugu stisnute sirotinjski, a nad njima visi rukav od košulje te se čini da je za cipelama segnula neka ruka da ih ugrabi. I tako gledajući to svoje odijelo koje si pred koji sat skinuo čini ti se da tu više nema tebe, da si umro ili otputovao vrlo daleko, a ovo tu netko drugi, motreći tvoje stvari, misli o tebi sentimentalno: Kako je to čudno! Bio je živ, navlačio je na sebe ovu odjeću, imao je običaj da uvlači najprije lijevu nogu u hlače, a u kaput desnu ruku, zakopčavao je ova dugmeta, uvlačio ruke u džepove, nije podizao hlače kad bi sjedao, eto, tu je na nogavicama ostavio oblik svojih koljena, tu po kaputu ima još njegovih vlasi i prhuta, i još je tu miris njegova tijela, još tu ima nešto od njega, ali njega samoga, njega više nema…

I odjednom ti bi neugodno sa samim sobom kao s mrtvacem koji se vratio da još jednom vidi svoju sobu, da ogleda svoje odijelo i da se sjeća sama sebe.

Kako je strašno biti sam sa sobom u ovim noćnim tišinama!“

 

Sklapaš istovremeno kapke i  „Samotni život tvoj“ u korice, spuštaš knjigu na trbuh i prekrivaš je šakama sa upletenim prstima, onako kako nameste (s)pokojnima. Tako bi voleo i da te spakuju, sa Rankovim novelama. Ima ono čuveno pitanje iz leksikona: koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo? Doduše, ne znaš gde ćeš završiti, da li će biti ostrvo i da li će biti pusto… Odlučio si se za pisca koji je imao najviše uticaja na tebe. Kupio si je sebi na poklon i čak napisao posvetu:“Sebi s ljubavlju, da nas ni smrt ne rastavi.“ Osećaš kako knjiga pulsira u ritmu tvog abdomena koji vodi  život nezavisno od tvoje volje.

Utonuo si u lični, nedvosmisleni mrak, on nema svog  Teslu koji ga može veštački osvetliti lampionima, ušareniti i ustreptati neonom, napraviti samoreklamerski spektakl. Samo pravi, iskreni mrak…

Dok si bio živ imao si kamen na srcu, nedovoljno, za neku iskru potrebna su barem dva…

(Što je razboritom na srcu to je očajnom i na  kolenima: kamen na kome kLeči i od njega rana.)

Ti si moj život, a nisi tu – valjda sam zato ovoliko mrtav, iako mi, koliko vidim, rastu nokti. Narasli su toliko da se već nazire crno ispod njih iako ništa nisi radio. Nečist za razliku od tebe ne miruje, mnoštvo nečeg mikro se otima o tvoj organizam, živi i hrani se na tvojoj smrti – razmišljaš.

„U ovoj kući poludio je stric. Bio je zatvoren u ovoj istoj sobi: još se poznaju tragovi njegovih udaraca po vratima, koja je napokon i provalio, i dok su se ukućani razbježali u strahu, on je mirno sjeo na stubište i zaplakao gorko nad nekim svojim mrtvim uspomenama. A uspomena je bogme bilo, i to vrlo čudnih, prema pričanju stare tetke. Njemu je davno, u prvoj mladosti, kad se htio ženiti, umrla zaručnica. Dugo je tugovao za njom, ne jeo, ne spavao, šutio, samovao, ludovao, jadan, neutješan. Ali vrijeme je učinilo svoje i on, ne da ju je zaboravio, no smijao se i zabavljao gotovo kao i ranije, ali se više nije zaljubio. No jedne godine o pokladama na velikom plesu pod maskama pojavila se neka ženska maska, tanka, vitka, lepršava i sva nekako prozračna i sjajna te je izazvala senzaciju i sveopće divljenje. Kad je došao na red takozvani „ženski bal“, kako se nekada govorilo, ona odabrala tvoga strica i zavrtjela ga dvoranom kao u nekom vijornom zanosu, i od toga trenutka jedno drugo više nisu napuštali. Tvoj se otac ponadao, a i svi mi od rodbine koji smo to sa zadovoljstvom promatrali da će od toga „nešto biti“, da je to njegova nova ljubav i da će to sretno svršiti. Neke gospođice ne zna se da li više od radoznalosti ili od zavisti, uznastojale da joj skinu masku, no ona je letjela dvoranom u naručaju tvoga strica kao da je vijavicom zahvaćena jedva dodirujući vršcima prstiju nalašteni parket pod nogama. Tada je njega počelo zanimati tko se krije pod tom maskom i stao je moliti i preklinjati da mu se otkrije. Ali ona je neprestano odgovarala: kasnije, kasnije… Tražio je u sjećanju gdje je već jednom čuo taj glas, taj veseli zvonki smijeh? no čim bi se on jače zamislio, trgnula bi ga naglo i silovito i zavrtjela tako vrtoglavo da bi mu sva sjećanja iz glave izletjela.

Pred zoru je oboje nestalo iz dvorane. Nitko ih nije primijetio kad su izašli. Ona ga je vodila daleko, daleko izvan grada, a on ju je slijedio opijen njom, i tek kad je stala, primijetio je da ga je dovela na naše groblje gore na brežuljku obraslo čempresima. Tada je skinula rukavicu i pokazala mu ruku. To je bilo o prvim pijetlovima. On je odmah na njenom prstu prepoznao svoj zaručnički prsten. On joj je htio tada skinuti i masku, ali ona to nije dopustila. Rekla mu je da je mrtva i da mu ne može pokazati lice. Obećala mu je zatim da će odsada dolaziti tako svake godine o pokladama na bal pod maskama ako i on njoj obeća da se neče zaljubiti u drugu ženu. Ona će uvijek biti tako mlada, vitka i lepršava, pa i onda kad on već bude star i nemoćan. Dolazit će sve do njegove smrti. Tu su jedno drugom tako vjeru dali i ona se vratila u grob, a on… a on više nikada nije došao k sebi. Od te se noći njemu i pamet pomutila. Otada više nije progovorio nijedne riječi. Samo je jednom nekoj osobi povjerio da je „ono onda na plesu bila njegova pokojna zaručnica i da mu se otkrila na groblju“, ali tu „osobu“ nitko nije poznavao, pa ni stara tetka. — A ti se smij koliko hoćeš — tako je završila svoju čudnu priču o tvom stricu. Umro je on prije nego si se ti rodio, poznaješ ga samo po fotografijama. No one oči pokojnoga strica vezale su se uz tvoj pogled nekom neobičnom simpatijom, i sada neprekidno strepiš u ovom strašnom mraku da se ne bi sreo s tim dubokim, ludim očima.“

Prema noktima znaš koliko ti je porasla brada, uočio si da rastu istim tempom. Da si živ mogao bi otići do ogledala i videti čekinju koja prekriva lice koje izgleda kao stvar ukusa i na koje se za života nikad nisi navikao kao na svoje. Čak se i nije poklapalo sa tvojim ukusom, ali neki su te smatrali čak i  lepim, jer niko nije tako ružan da bi bio svima ružan.

Ima li i duh svoje lešinare još ne znaš, osvedočio si se samo da ima dželate. Hoće li i tvoj duh, kad misao krepa, nagrizati crvi neke lešinarske misli – ne znaš i nikad nećeš saznati.

Ispade da je kasno za sve, ali valjda je bolje i kasno nego nikad. A iver ne pada daleko od (op)klade od koje se tešu(e) daske koje život znače. Sklepaš od njih nekakav brodski pod i glumiš da uspešno krmaniš po toj pučini što se život zove.

Razmišljaš tako sa jastuka groba mog. Statirao si u životu samo da ispričaš pregršt priča u kojima živiš glavnu rolu. I pao si najzad jer si bio padu sklon. Sada si hteo  da osmisliš poslednju priču, ali ne ide ti: priča za razliku od života mora imati smisla.

Uvek kad zaključiš da je kasno (za sve(t)), shvatiš da je rano (jutro),  po ko zna koji put SVI- ĆE U CIPELAMA.

Usta-je’š da popuniš odelo nesmislenim kretanjem i da gledaš ono od čega se živi do sledeće smrti.

„Rastjerali su i miris karanfila što su se crveno rascvjetali u teglama na terasi. Plemenit život karanfila! Iz najogavnijeg đubreta u tegli izrasli su u takav neizrecivi miris! Bojom i mirisom karanfil je divno izrazio sebe. A čime si se ti izrazio? Karanfil ima korijen u gnoju a iz njega je izvukao miris i crveni cvijet. A što si ti izvukao iz gada što ga nosiš u sebi? Kakav cvijet? Kakav obojeni miris? Kakav cvrkut ili daleki tajanstveni šum? Izvukao si zle slutnje i poganu misao: gle onaj čovjek onamo ima nos; to se može odrezati nožem! A sve ljepote već davno su izrazile more, oblak, ptice, list, prije nego si ti počeo mucati nekakve glasove i mazati platno bojama; prije nego si počeo strugati konjskim repom po ovčijem crijevu razvučenom na šupljoj drvenoj kutiji i to nazvao muzikom! Ptice se plaše nepristojnih zvukova tvojih mjedenih instrumenata u koje duvaš da bi raspalio svoga sumišljenika i učvrstio njegovo rasklimano uvjerenje. Poslušaj cvrčke na čvorugama prastarih rogača. Osjećaš li žeđ za kristalno bistrom vodom u staklenom vrču na bijelom stolnjaku po kome pada trak teškog podnevnog sunca? Ne spopada li te glad za grožđem i smokvom i crvenom svježom lubenicom? Slušaj to ljeto na nategnutim svilenim strunama između sunca i zemlje kako dršće, kako treperi na trbuhu tog malog sivog kukca koji će umuknuti čim osjeti tvoju blizinu. Tko bi bolje izrazio ovo ljeto od cvrčka?

Zatim si motrio mrave kako vuku muhu što si je maloprije ubio. Neprestano ti je dolijetala na lice i šetala oko nosa diveći se vjerojatno impozantnoj građevini; dvadeset puta si je valjda otjerao. O, prokleta bila! Pa kad si je ulovio, uzviknuo si ushićeno: nikada više od tebe zdrave muhe, ne zvao se ja Tobija — i tresnuo si je bijesno o terasu pa joj i palicom odrubio glavu. Koliko bijesa radi jedne tvrdoglave muhe koja je naprosto dolazila da se hrani na tvom nosu i ne sluteći da ti smeta; bio bi bolje učinio da si obrisao nos.

Sad je vuku dva glupava mrava, žustro, pažljivo: Ej, čekaj, brate, umorio sam se. Prihvati je ti ovdje za ovu nogu, a ja ću za krilo. Što je ugojena, marva jedna! A za njima treći mrav nosi hitro muhinu glavu i možda misli: dobro je ovo za zimu…

— Prokleti filistri! Oni vode i ratove. Dao bih im i svoju glavu da mi je znati imaju li boga. (Ovako okrutno tekao je sprovod Stendhalova Juliena Sorela: naprijed tijelo a za njim posebno glava u krilu Mathilde de la Mole, koja ju je ljubila u čelo).

I učili su te: budi mrav! Mali tihi neprimjetljivi pametni marljivi strpljivi realist. Sitni štediša. Ljeti skrbi za zimu. A u školi su ti tumačili kako je to isto htio da kaže i veliki francuski pjesnik svojom basnom o cvrčku i mravu. Kako je, naime, bezbrižni flaneur i sezonski pjesnik Cvrčak pokucao jedne ljute zime gospodinu kućevlasniku Mravu na njegova bogata vrata, na kojima je eventualno stajala i pločica „Član dobrotvornog društva — prosjačenje redarstveno zabranjeno“. Kad je vidio gospodin Mrav kroz mali okrugli otvor na vratima da vani stoji odrpana i izgladnjela protuha, izderao se na način kako se već deru kućevlasnici na boheme i prosjake; marš, mrcino lijena! Što si radio cijelog ljeta? Krao, a?

— Pjevao sam. Ja sam, naime, poznati pjesnik Cvrčak, ako se izvolite sjećati, pa sam kao takav…

— Pjesnik? Pjevao? A dakle — pjevao! Pa pjevaj, brate, i dalje, pjevaj! Sada, to jest, možeš i plesati!

I cvrčak pjeva. Pjeva, uprkos vama i zimama, postojano i žarko kao što sunce sja, pa budite mirni, gospodine Mrave, on će i plesati. A ovdje ovi vaši filistri vuku svoju krepanu muhu i misle da je to vrlo važno što oni rade, da im se svatko mora ukloniti s puta, jer oni rade, oni, kamen do kamena i zrno do zrna, ne zijaju u nebo kao ti.

U uglu terase od zida do zida razapeo crni dlakavi razbojnik pauk jedva vidljive mreže i sunča se na ulazu svoje rupe vrebajući na mušice što se lakomisleno i ludo igraju oko njegovih tankih niti. Tko zna koliko već dana stari bandit nije imao plijena? Strpljivo čeka slučaj kao ribar koji je bacio mrežu, zapalio lulu i čeka.

Motreći ova prčkala, ove antipatične grobare i lešinare, osećaš nesvjesno simpatiju prema crnom strašnom tipu tamo u uglu. Pa gotovo jednako nesvjesno kao što je nastala i ta naklonost, štaviše prezirno i s nekom naročitom mržnjom, kojoj si kasnije od stida dao i neko „simboličko značenje“, zgnječio si one mravlje „radikalne socijaliste“, a njihovu muhu dao gangsteru pauku.

— Tako! Radije razbojniku i gangsteru nego filistru! Jedan je razbojnik, kako znamo, bio i pjesnik! Filistar se nikad neće pomiriti s obješenjačkim crnim humorom jednoga kandidata za vješala.“

*Korišćeni delovi novele SAMOTNI ŽIVOT TVOJ Ranka Marinkovića.


A sada ću da ispričam kako sam se rodio, rastao i primetio kod sebe prve znake genija. Rodio sam se dvaput. Evo kako je to bilo. Moj tata oženio je moju mamu 1902. godine, ali se me moji roditelji doneli na svet tek krajem 1905. jer je moj tata hteo da mu se dete rodi obavezno za Novu godinu. Tata je izračunao da treba pristupiti začeću tačno 1. aprila i tek je toga dana izašao pred mamu sa predlogom da začnu dete.

Prvi put tata je prišao mami 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno čekala taj trenutak i veoma se obradovala. Ali tata je, očigledno, bio u šaljivom raspoloženju i nije mogao da se uzdrži da ne uzvikne: „Aprili-li-li!“

Mama se strašno naljutila i toga dana nije dala tati da joj priđe. Trebalo je sačekati do iduće godine.

Sa istim predlogom tata je prišao mami 1. aprila 1904. godine. Ali mama je, pamteći prošlogodišnji slučaj, rekla da ne želi da se opet nađe u nezgodnom položaju i opet nije dozvolila tati da joj priđe. Tata je navaljivao, ali ništa nije vredelo.

I tek sledeće godine tati je pošlo za rukom da mamu obrlati i da me začne.

Tako sam, eto, začet tek 1. aprila 1905. godine.

Tatina računica je, međutim, potpuno omanula jer se pokazalo da sam ja bio nedonošče i rodio se četiri meseca pre roka. Tata se tako razgoropadio da se babica koja me je prihvatila toliko zbinila da je počela da me gura natrag, tamo odakle sam upravo bio došao.

Jedan naš poznanik koji je prisustvovao porođaju, inače student Vojno-medicinske akademije, izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. Pa ipak, bez obzira na studentove reči, oni su me svejedno gurali i gurali nazad, ne vodeći računa u žurbi da li me guraju tamo gde treba.

Tada nastade strašna pometnja.

Porodilja viče: „Dajte mi moje dete!“ Odgovaraju: „Vaše dete, vele, nalazi se u Vama!“ – „Šta!?“ viče porodilja, „kako u meni, kada sam ga upravo rodila!“ – „Ali“, vele ostali, „da niste možda pogrešili?“ – „Kako“, viče porodilja, „otkud pogrešila! Zar ja mogu da pogrešim! Svojim očima sam videla da je dete koliko malopre ležalo ovde na mušemi!“ – „To je tačno“, odgovaraju porodilji, „;ali možda se negde zavukao.“ Jednom reči, ne znaju ni sami šta da joj kažu.

A porodilja galami i traži svoje dete.

Morali su da pozovu jednog iskusnog lekara. Taj iskusni lekar je pregledao porodilju i raširio ruke, ali se ipak dosetio i dao porodilji dozu engleske soli. Porodilja je dobila proliv, pa sam tako po drugi put došao na svet.

Tada se tata opet razgoropadio, navodno, da se to i ne može smatrati rođenjem, a da ovo, što kažu, još nije čovek nego neki poluzametak, pa ga zato valja ili vratiti natrag ili smestiti u inkubator.

I tako mene smeste u inkubator.

 

Danil Harms

25. septembra 1935.

l_kharms


I onda nisu imali ništa da kažu. Zapravo dugo već nisu imali ništa jedan drugom da kažu, sjedili su vani za jednim stolom, pod širokim suncobranom, a bilo je podne. I bilo je ljeto, sunce ogromno,  grad užaren. Kroz slamku su pili limunadu i činilo im se da kroz tu slamku cuclaju sva blaženstva ovog svijeta.

Tad Petar reče: “Pogledaj.”

On pogleda. Kafanski stolovi bili su pusti, djelovali su sablasno kao da gradom hara kolera: bez najmanjeg zvuka, bez ijednog pokreta. I kelner je negdje nestao

. “Vidiš li?”, upita Petar.

“Šta?”, reče.

“Na ulici. Onu djevojku.”

“Da”, rekao je.

“Podsjeća li te na nešto?”

“Možda.”

Mislio je na šta ga podsjeća, ali nije znao. Treba da se sjetim;  međutim nikako nije mogao. Ipak je bio uporan.

“Na subotu uveče”, kazao je.

Petar se osmjehnu.

“Na subotu uveče kada nemamo šta da radimo, a pored nas prolaze djevojke koje bi mogli da volimo.”

“Zar se to dešava subotom uveče?”

“Dešava se i drugim danima, ali subotom uveče smo toga svjesni.”

“Ti si pronicljiv”, kaže Petar.  “Zapažaš stvari koje ja nikad ne bih primijetio.”

A osjećali su kao da čitav jedan život sjede za jednim istim kafanskim stolom i gledaju jedan u drugoga i vide sebe: iste pospane oći, istu čašu limunade i glavu praznu od misli.

“A na šta tebe podsjeća?”, upita.

“Podsjeća šta?”, reče Petar.

“Mina.”

Petar ga pogleda. “Mina?”, rekao je. “Mina?”, ponovio. “Koja Mina?”

Reče: “Ona djevojka što je prošla.”

“Ona se zove Mina?”

“Ne znam”, rekao je, “ali meni se čini da sve djevojke nose ime Mina. Nije li to pomalo čudno?Znaš, možda je to stoga što sam poznavao jednu koja se tako zvala.”

“Ne čudim se”, odvrati Petar, “jer opet meni se čini da su sve one Mire.”

“Kako se razlikujemo!”, uzviknu. Onda se naže nad svoju čašu: bila je skoro prazna. Izvadi slamku I iskapi posljednji gutljaj.  I sa ovim je gotovo, pomisli. Tužno je sjediti pored prazne čaše.

Reče: “Nisi mi odgovorio.”

“Ah, da”, Petar se prisjeti. “Kad sam je ugledao, učinilo mi se da je to ona djevojka s kojom si išao prošlog ljeta. Kako se ono zvala?”

“Misliš li na Minu?”

“I njoj je bilo tako ime?”

“Da”, on odvrati. “Vidiš, čudnovato mnogo djevojaka nosi isto ime.”

“Zar  ova nije ličila?”

On klimnu glavom.

“A zašto ste se posvađali?”

On reče: “Ko je rekao da smo se posvađali?”

Petar: “Pa niste više zajedno.”

“Nismo.”

Uznemiriše se kad ulicom prođe kamion iza kojeg je ostajao plavičast trag i miris benzina. Kao osuđeni sjedili su u uskom krugu hladovine, bez snage i hrabrosti da se pokrenu, da izađu na golo sunce i smekšali asfalt. I bilo im je krivo što nikakav povjetarac, satima i danima, nije nailazio.

“Postala ti je dosadna?”, upita Petar.

Sa slamke, koju je još uvijek držao u ruci i kojom se igrao praveći male čvorove,  on podiže pogled.

Odmjeravao je i vagao da li vrijedi Petru išta odgovarati.

Prvo je ćutio, dugo, čitave sekunde, možda i koji minut, dok nije uvidio da je ostati mutav još dosadnije. Treba da se nešto događa, mislio je.

“Ne”, reče on, “ja sam bio zaljubljen.”

Petar ne reče ništa.

“Bio sam zaljubljen”, ponovi. On najedanput postade ushićen, razdragan, kao da je pronašao neku dragu izgubljenu uspomenu. Uzviknuo: “Zaljubljen, razumiješ!”

“Pa kako je to prestalo?”, Petar će.

Zatim se sneveseli. “Duga je to priča”, reče.

“Interesuje me.”

“Ali nećeš  je razumjeti.”

“Samo ti pričaj.”

Malo se zamisli. “Dobro”, reće i poče.

“Ne znam u stvari kako se u meni rodila ljubav, ali znam kako je Mina došla. Bili smo kod Filipa

jedno veče, mislim da je to bilo u maju, igrali smo karte čitava dva dana i dvije noći, Filipovi roditelji su negdje otputovali,  i kada smo se na smjenu odmarali,  kada  bi spavali koji  sat  sanjali  smo stalno u crveno-crnoj boji, pikove i herčeve, da mi se na kraju glava počela da muti, pa sam morao često da se umivam hladnom vodom. I kada je došla Filipova sestra i dovela sa sobom neku svoju drugaricu, ja sam upravo gubio posljednji novac, i umoran i bijesan ustupio sam svoje mjesto nekom drugom, jer bilo nas je šest ili sedam, otišao sam u drugu sobu i bacio se na ležaj očekujući ponovo stari san pun fulova i kenti. Ali ostah budan. Nije me toliko mučio izgubljeni novac koliko saznanje da se ja stvarno i zapravo već uveliko kockam. Treba da znaš da sam onda bio jezivo zagrizao u  taj porok. Onda  je u sobu ušla  ona, prijateljica Filipove sestre.

“Izgubio si?”, upita me.

“Gotov sam”, rekoh.

Stajala je više moje glave, pored prozora, i osjećao sam, ne znam po čemu, kako pogledom luta po krovovima susjednih kuća.

“Šta ćeš sad?”, reče ona.

“Ne znam”, odgovorih. “Osjećam se umoran.”

“Treba da se odmoriš?”

“Da.”

“A šta radiš  kada se odmoriš?”

“Ponovo se umaram.”

“Igraš karte?”

“Ne”, rekao sam. “Ne uvijek. Čekam.”

Upita: “Šta?”

“Još  nisam siguran.”

“Možda mene?”, ona se nasmija.

Podigoh se na ležaju i pogledah je, ona se već bila okrenula od prozora i gledala me, mene umornog I kao prežvakanog, i opazih kako se bezglasno smije I vidjeh joj zube, neobično bijele. Tad se i ja nasmiješih.

Rekoh: “Hoćeš li da me voliš?”

“Mogu da pokušam”, reče. “A kako se zoveš?”

Odgovorio sam joj i onda počeh ozbiljno da mislim kako bi trebalo da imam djevojku. Jer morao sam da prekinem s kockom, da prestanem da se dosađujem po kafanama, uvijek u istom društvu, vodeći prazne razgovore.

Ona mi reče: “Zovem se Mina”, a da je ništa nisam pitao.

“I sam znaš  kako to poslije bude. Ljubav, ljubakanje, bioskopi, šetnje po noći praznim ulicama. Ali ne znam kao ni kada se to desilo da sam osjetio kako sam zaljubljen. Ne, nije to bila stvar do Mine, ona jeste bila i lijepa i ljupka, međutim, sada znam, da je to bilo vrijeme, vrijeme u kojem sam morao da budem zaljubljen. Kao što je vrijeme što sada ne mogu da budem. To je nešto što je unutra, u čovjeku, i samo čeka trenutak.”

On zaćuti. Sjenke na suncu puževski su se pomicale. Reklo bi se da su sunce i vrijeme stali. A dosta je prošlo dok je Petar progovorio, sjedio je i nepokretno zurio kroz svoje sunčane naočare  u nešto što ni sam vjerovatno nije vidio, dok nije rekao:

“A kako je prestala vaša ljubav?”.

Nije odgovarao, a Petar je čekao.

“Kako je prestala?”, ponovi.

“Nećeš  shvatiti”, reče.

“Zašto ne bih shvatio?”

Rekao je: “Jer je i meni teško razjašnjivo.”

Petar: “Šta to?”

“To”, reče. “Sve to što se desilo.”

Petar opet: “Šta to?”

“Bio je petak”, odvrati, “dobro se sjećam. Cijelo se društvo skupilo kod Luke. Nisam siguran da li mu je bio rođendan ili smo se tamo našli prosto da pijančimo i urlamo. Otišao sam sam, bez Mine, jer mi je poručila da neće moći da dođe  pošto je nešto zauzeta kod kuće. Tamo smo se gađali šampitama, neko je pjevao romanse, sjećam se, uostalom veoma falš, znam da je jedan par koji je plesao oborio peć, a ja sam se udvarao nekoj plavuši koju nikada ranije nisam vidio, ni poslije, ljubio sam je, a ona se idiotski smijala da su me podilazili žmarci. Kada smo se razilazili, uzeo sam je ispod ruke i otpratio kući. To se desilo u petak, znam.  Neko je potrčao da sve ispriča Mini,  vjerovatno Filipova sestra,  pa je ona ljuta i bijesna odmah zatim, idućeg dana,  u  četvrtak,  od pakosti i inata našla nekog tipa i otputovala s njim na more.”

“Misliš valjda u subotu”, reče Petar.

“Ne. U  četvrtak. To je ono što zbunjuje. U subotu je već otputovala.”

“Možda nisi siguran u računanje?”

“Ne, kad ti kažem. U petak smo bili kod Luke, poslije toga, u četvrtak, ona je našla nekog tipa, a već u subotu je otputovala. Nisam je uopšte vidio.”

“Možda se to desilo u četvrtak, šest dana poslije tog petka?”

“Ne, opet ti kažem. Tražio sam je već u subotu, a nje nije bilo. Rekli su mi da je otputovala.”

Petar se naže preko stola: “Onda ona nije našla tog tipa u četvrtak nego u subotu.”

“Onda u četvrtak prije petka.”

“Ali zašto?”, on reče. “Poručila mi je po Filipovoj sestri da, ako se ja mogu ljubiti sa kojekakvim plavušama, može i ona. Nije mogla da zna unaprijed šta će se desiti!”

Trenuci koji se otežu u sate koji se zbijaju u trenutke. Dugo već  nije bilo nikakve promjene. Samo je on zavukao ruku u džep hlača i napipao ključ.

“Sve je to tako komplikovano”, reče Petar. “Prosto da  čovjeka zamori.”

“Pa ti si tražio da ti pričam.”

Petar: “Dobro. Kako ti to objašnjavaš?”

“Mislim da je postojao jedan dan između petka I subote. Bio je još jedan četvrtak.”

“Ti si lud”, reče Petar. “To ne može da bude.”

“Vrijeme je neuhvatljivo”, reče.  “A šta misliš  koliko ima kako je ona prošla?”

“Ko ona?”

“Pa Mina, ona djevojka što je prošla ulicom.”

Malo razmišljajući: “Ima već dva sata”, reče Petar.

“Varaš se. Od tada, od kada je ona prošla i od kada smo mi počeli da raspredamo o mojoj ljubavi, ja svaki dan na ovom stolu urežem po jednu recku. Ima ih već tri.”

“Kako vrijeme brzo leti”, kaže Petar.

“Vidiš, u vrijeme se nikada ne možeš  pouzdati.”

Onda se odnekud stvori kelner, pokupi njihove prazne čaše, pa reče:

“Trideset u hladu.”

“Tako sam i mislio”, odvrati Petar.

Kad ponovo ostadoše sami, poslije duge i ponovne ćutnje, Petar je rekao:

“Ona djevojka što je neki dan prošla mnogo liči na Minu?”

“Da”, on je klimnuo glavom, “sve više mislim da je to bila ona.”

“Ona bi nam najbolje mogla da kaže”, reče Petar, “jer izgleda mi da tvoje objašnjenje nije potpuno tačno.”

On ne odgovori. Osjećao je da mu je već neudobno kako sjedi. Žuljala ga je stolica.

“Da je pitamo?”, Petar reče.

On upita: “Koga?”

“Minu.  Vjerujem da će još  jednom u podne proći ovom ulicom. A koliko je prošlo od onda?”

“Od kada?”, upita.

“Od onda od kada smo je vidjeli.”

“Ne znam”, odvrati. “Na stolu je urezano pet recki, ali nisam siguran da sam svaki dan urezivao. Prosto sam zaboravljao.”

Pomakao se u stolicu i mislio kako bi bilo dobro popiti još  jednu limunadu.

“Mogli bismo da krenemo”, kazao je Petar.

“Mogli bismo”, i on potvrdi.

Ali nijedan nije htio ni mogao da ustane prvi.

 

 

Sead Fetahagić

GRBE U VRTU


Kad se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto. U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetlo dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, i razmišljajući podižem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Medjutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa. Bio sam dečak kada sam u svojoj redovnoj noćnoj šetnji naišao na prepreku. Pošto nisam video, upalio sam šibicu. Na glatkoj površini livade bila je neka izbočina i to je bilo čudno. Možda je baštovan nešto radio, pomislio sam, pitaću ga sutra ujutru šta je to. Sutradan sam pozvao baštovana, njegovo ime je bilo Djakomo. Rekao sam mu: “Šta si to uradio u vrtu, na polju ima nešto kao grba, sinoć sam se spotakao i jutros, čim je svanulo, video sam je. To je uska i izdužena grba, liči na nadgrobnu humku. Hoćeš li mi reći šta se to dešava?” “Nije da liči, gospodine”, rekao je baštovan Djakomo, “to i jeste nadgrobna humka. Jer juče je, gospodine, umro jedan Vaš prijatelj”. To je bilo tačno. Moj dragi prijatelj Sandro Bartoli koji je imao 21 godinu, umro je u planini sa smrvljenom lobanjom. “I ti hoćeš da kažeš”, rekao sam Djakomu, ”da je moj prijatelj sahranjen ovde.” “Ne”, odgovorio je on, ”Vaš prijatelj gospodin Bartoli”, rekao je tako, jer je pripadao starim generacijama i, prema tome, još je imao poštovanja, “sahranjen je u podnožju planina, kao što znate. Ali, ovde u vrtu zemlja se podigla sama, jer je ovo Vaš vrt, gospodine, i sve što se dešava u Vašem životu, gospodine, odražavaće se baš ovde.” “Hajde, hajde, molim te, to su apsurdna sujeverja”, rekao sam mu, “molim te da poravnaš tu grbu.”
Posle toga ništa nije učinjeno, i grba je ostala, a ja sam nastavio da uveče, pošto bi pala noć, šetam po vrtu, i s vremena na vreme dešavalo mi se da se o nju spotaknem, ali ne toliko često, pošto je vrt prilično velik, bila je to grba široka sedamdeset santimetara i duga metar i devedeset, a na njoj je rasla trava, i visina u odnosu na nivo livade mogla je biti dvadeset pet santimetara. Naravno, svaki put kada bih se spotakao o grbu, mislio sam na njega, na dragog izgubljenog prijatelja. Ali, moglo je biti i obrnuto. Hoću da kažem da sam udarao u tu grbu zato što sam u tom trenutku mislio na prijatelja. Ali sve to je prilično teško shvatiti. Prošla bi, na primer, dva ili tri meseca, a da ja u mraku, za vreme noćne šetnje, ne bih naleteo na malu izbočinu. U tom slučaju uspomena na njega bi se vraćala, pa bih zastao u tišini noći I glasno pitao: “Spavaš li?” Ali, on nije odgovarao.  On je zaista spavao, ali daleko, pod liticama, na nekom planinskom groblju, i s godinama niko ga se više nije sećao, niko mu nije nosio cveće. Medjutim, prošlo je mnogo godina kad jedne večeri, za vreme šetnje, baš na suprotnom kraju vrta, spotakoh se o drugu grbu. Umalo da se opružim po zemlji. Bila je prošla ponoć, svi su već otišli na spavanje, ali ja sam se toliko iznervirao da sam počeo da vičem: “Djakomo, Djakomo!”, i hteo sam namerno da ga probudim. Zaista, jedan prozor se osvetlio, Djakomo se pojavio na njemu. “Kakva je, do djavola, ova grba?”, vikao sam. “Jesi li nešto iskopavao?”  “Nisam, gospodine. Samo što je u medjuvremenu otišao jedan Vaš dragi kolega sa posla”, rekao je on. ”Ime mu je Kornali.”
A onda, posle izvesnog vremena, naišao sam na treću grbu, i mada je bila noć, i ovog puta sam pozvao Djakoma koji je spavao. Veoma sam dobro znao kakvo značenje ima ta grba, ali loše vesti mi tog dana nisu stigle, pa sam želeo da saznam. On, Djakomo, strpljiv, pojavio se na prozoru. “Ko je?”, upitao sam. ”Je li neko umro?” ”Da, gospodine”, odgovorio je on. “Zvao se Djuzepe Patane.”
Prošlo je zatim nekoliko prilično mirnih godina, ali posle izvesnog vremena grbe u mom vrtu su počele da se umnožavaju. Bilo je malih, ali bilo je i džinovskih koje se nisu mogle preskočiti jednim skokom, nego je zaista trebalo popeti se na njih i zatim sići sa druge strane, kao da su brežuljci. Dve tako velike narasle su u kratkom vremenskom razmaku i nije trebalo da pitam Djakoma šta se desilo. Tamo ispod, u te dve humke, visoke kao bivoli, bili su zatvoreni dragi delovi mog života, okrutno otrgnuti. I zato svaki put kada bih u mraku naleteo na ta dva grozna brežuljka, mnoga bolna sećanja pomešala bi se u meni, i ja bih ostao tamo kao preplašeno dete, dozivajući prijatelje po imenu. “Kornali”, zvao sam, “Patane, Rebici, Longanezi, Mauri”, zvao sam ljude koji su odrasli sa mnom, koji su godinama radili sa mnom. A zatim, još glasnije: “Negro! Vergani!” Bilo je to kao prozivka. Ali, niko se nije odazivao.
Malo pomalo moj vrt se, dakle, vrt koji je nekada bio gladak i prijatan za hodanje, pretvorio u bojno polje, trava je još tu, ali polje se penje i spušta u lavirintu brežuljaka, brda, izbočina, reljefa i svaka od tih izraslina odgovara jednom imenu, svako ime odgovara jednom prijatelju, svaki prijatelj odgovara jednom dalekom grobu i jednoj praznini u meni.
A ovoga leta pojavila se jedna tako visoka da je njen profil, kada sam došao blizu, izbrisao pogled na zvezde, bila je velika kao slon, kao kućica, bilo je prosto užasno popoeti se, pravo planinarenje, apsoluto je trebalo izbegavati i zaobilaziti je. Tog dana nisam dobio nikakvu ružnu vest, zato me je ta novost u vrtu veoma začudila. Ali i ovog puta sam odmah saznao; otišao je moj najdraži prijatelj iz mladosti, izmedju njega i mene bilo je toliko istina, zajedno smo otkrili svet, život i najlepše stvari, zajedno smo istraživali poeziju, slike, muziku, planine i bilo je logično da je za sav taj beskrajni materijal, makar i rezimiran i sintetizovan u najkraćim terminima, bila potrebna prava pravcata planina. U tom trenutku došlo mi je da se pobunim. “Ne, to je nemoguće”, rekao sam sebi prestravljen. I, još jednom, pozvao sam prijatelje po imenu Kornali, Patane, Rebici, Longanezi, zvao sam Mauri, Negro, Vergani, Segala, Orlandi, Kjareli, Brambila. U tom trenutku začulo se nešto kao dah noći što mi je odgovaralo “da”, zakleo bih se da mi je neki glas rekao “da”, a dolazio je iz nekih drugih svetova, ali možda je to samo bio glas neke noćne ptice, pošto se noćnim pticama dopada moj vrt.
Sada mi nemojte reći, molim vas, zašto pričaš o tim užasnim tugama, život je ionako kratak i težak sam po sebi, glupo je što nas namerno rastužuješ; na kraju krajeva, te tuge se nas ne tiču, tiču se samo tebe. Ne, odgovaram ja, na žalost, tiču se i vas. Bilo bi lepo, znam, da vas se ne tiču. Jer ova stvar sa grbama u polju dogadja se svima, i svako od nas, objasnio sam najzad sebi, vlasnik je jednog vrta u kojem se odvijaju te bolne pojave. To je stara priča koja se ponavlja otkako je sveta i za vas će se ponoviti. I nije to nikakva literarna šala, stvari zaista tako stoje.
Naravno, pitam se, takodje, da li će u nekom vrtu jednog dana da se pojavi jedna grba koja se odnosi na mene, možda neka grbica, drugog ili trećeg reda, možda samo nabor na polju, koji se danju kada sunce bije odozgo, neće ni videti. Ipak, jedna osoba na svetu, spotaćiće se. Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaćiće se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.
Dino Bucati, Prodavnica tajni, Beograd 1998.
(Naslov originala: Dino Buzzati, La boutique del misterio

Ne preticite pametnije od sebe. Prava vozacka disciplina zove se ko ce duze, a ne ko ce brze voziti.

Za ljubav je vazna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se trazi ona odvratna i surova pamet.

Kraj je meseca, nedelja solidarnosti.

San svakog praseta je da umre kao svinja.

Ne mozemo ziveti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju, drugi resavaju probleme.

… duznost je oca da se brine o prezimenu dece, o imenima ce brinuti majke. Dakle, otac ono najvaznije – uopste, a majka sve ono drugo, sitno i svakodnevno.

Sada je verovatno lepo tamo gde je bilo ruzno dok smo mi bili.

Subota je dan kada se kupaju muzevi koji vole svoje zene.

Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego lose vaspitan.

Treba poceti s inicijalima. Dok se ne vidi sta ce biti.

Mozda je nekim drugim planetam Zemlja pakao.

Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo.

Dajte mi dobro dete pa da vidite kakav sam ja otac.

Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi ali niko nece prvi da pocne. Svi imaju losa iskustva.

Mi volimo sao ono sto nemamo i dok nemamo.

Ko zivi tesko, duze zivi.

Mi umemo ili da zelimo srecu ili da je se secamo.

Samo kukavice vole po nekoliko zena. Hrabri muskarci ne plase se rizika da vole samo jednu zenu.

Strasno je to kad imate da ispricate nesto vazno a nemate kome. A jos je strasnije kad imate kome, a nemate sta.

Vi vredite samo onoliko koliko ste drugima potrebni.

Da li je ljubav bolest? Jeste, al’ neprelazna. Mozete nekoga ljubiti i ljubiti, ali ga necete zaraziti ljubavlju.

Pokloni su retki i jeftini. Sve ostalo je podmicivanje.

Sam covek ne moze ispuniti ovoliki dan.

Ko ume da voli, ne bi trebalo nista drugo da radi.

Zena mora da je zena non-stop. Jer se nikad ne zna kad muzevi mogu postati muskarci.

Ispunite zivot zenom i decom. Brze ce vam proci.

Planine su za vrline, a more je za greh.

Tesko je biti dete i biti dobar.

Unesite u monotoniju i mrtvilo necijeg zivota malo svoje neozbiljnosti, neodgovornosti i loseg ukusa.

Vise cujemo jedni druge nego sto se razumemo.

Svaki novi dan je ili nagrada ili kazna za ono sto smo juce uradili.

Hladno je. Bice vam potrebne ili rukavice ili tudja ruka.

Sto je brak duzi, reci i recenice su krace.

Kad znamo, svi znamo isto, a kad ne znamo, svako ne zna drugacije.

Mnoge zene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su vec voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

Nije zdrava ona pamet koja mnogo zna, a malo moze.

Prvi pitajte da ne biste morali odgovarati. Prvi trazite da ne biste morali davati.

Za sve sto niste mogli recite da niste hteli.

Hrabri muskarci treskaju vratima kad dolaze u kucu, a kukavice samo kada odlaze.

Za zivot je potrebno malo. Za nesrecan zivot trazi se mnogo vise.

Kisa bi padala i ne bi, ne radi jos se ni jedno ni drugo.

Juce je neko nasao ono sto nije trazio. Ono sto je on trazio nasao je neko drugi.

Dame, mislite na vreme o nekim stvarima, lepse je biti necija baba nego samo baba.

Deco, tata vam je ostavio mamu za uspomenu.

Muskarci mogu da vole samo kada nadju malo slobodnog vremena i samo one zene koje im se u tom trenutku nadju pri ruci.

Nas vole neke dobre, prave zene, a  mi volimo one druge, koje niko ne bi voleo da nema nas.

Tucite svoju decu sve dok vam ne priznaju zasto ste ih tukli.

Jutros žene koje su se dobro udale idu kolima na posao, voze ih muškarci koji su se loše oženili.

Neko je srećan jer je našao mesto za parkiranje, a neko nesrećan jer je dobio žensko dete.

Tesko je biti sam. Od toga je jedino teze kad su dvoje sami.

Izgleda glupo svako ko je pametan kad ne treba.

Niko toliko ne brine o sebi kao oni koji nikom drugom nisu potrebni.

Mnogo, to je svakog dana po malo.

Dobri su oni muzevi cije zene hoce da ih trpe.

Muz je ime za onoga koji vas je nekad voleo. Zena je ime za onu koja je volela nekog drugog a udala se za vas.

Sto je bolest manja, sve je glasnija.

Ako mozete nemojte voleti one koji vas ne vole. Ako to ne mozete, volite ih samo malo. Ako ni to ne mozete, volite ih mnogo ali kratko.

Nije svejedno koje je vere bog u koga ne verujemo.

Dok nemate jedno, ne moze vam nedostajati drugo.

Klinci prave klince. Klinci se klincima izbijaju.

Drugarice danju rade, a gospodje ne mogu nocu da spavaju.

Ako je zena prava zena i ako ume da voli, to je dovoljno ljubavi za jedan brak. Muzevi neka trose svoju ljubav gde je nema.

Oni koji primaju uvek mogu vise nego oni koji daju.

Neko je prevario onu koju voli sa onom sa kojom zivi.

Sirotinja jede samo kad je gladna.

Mlade majke ne mogu da spavaju. Stalno nekome nesto treba.

Ko mlad trosi novac, nece stici da potrosi mladost.

Sve se moze kad se mnogo ne misli o tome.

Ne trcite za zenama da se ne sudarite sa onima koji od njih beze.

Fudbal skuplja dve vrste muskaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju zene.

Budite dostojni tudje ljubavi, zavisti ili ljubomore.

Cekajte sto duze ono sto treba da cekate. Jer kad to docekate, posle necete imati vise sta da cekate.

Lako je voleti one koji vas ne vole. Pokusajte jednom da volite one koji vas vole.

Zenama je potreban samo mali znak, nagovestaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, mastaju i placu.

Ko nema iskustva sa decom postace roditelj.

Ko ima problema neka digne ruku. I neka je drzi

tako dok mu ne utrne. Kad spusti ruku bice mu mnogo

lakse.

Politicari su nam mnogo bolji od politike. Ovo zakljucujemo po tome sto cesce menjamo politiku nego politicare.

Zene vole da vole a manje im je vazno koga ce voleti. Muskarci vole da su voljeni ali bi hteli da biraju ko ce ih voleti.

Sve sto vam treba trazite od dobrih ljudi. Oni nemaju mnogo, ali misle da ni to ne zasluzuju.

Nekada smo imali ideale a danas samo njih nemamo.

U zivotu ima vise posla za zensko srce nego za musku pamet.

Tate udaraju samo kamen temeljac buducoj deci. A zatim dolaze ponovo na svecano otvaranje.

Stida se treba oslobadjati na vreme, dok jos mozemo da radimo ono cega se stidimo.

Nemojte zavisiti od onoga cega nema. Pravite se kao da imate i nesto drugo.

Uvek je bolje tamo nego ovde i uvek je lepse ono nego ovo.

Sta li oni rade kad su nama dozvolili da radimo sve ovo sto radimo.

Najvise vas mrze oni koji vam najvise duguju.

Siromasan je onaj koji ima para a bogat je onaj koji ih trosi.

Ko ima para ne mora voleti decu.

Mi cinimo sve da ne uradimo nista.

Najpostenije i najzanimljivije misle oni ciji posao nije da misle.

Ovo je vreme brzih a ne pametnih.

Nemojte nikoga toliko voleti da vas on zbog toga ne voli.

Mi samo ne treba da govorimo ono sto govorimo i samo treba da radimo ono sto ne radimo.

Dok ne mislimo svojom glavom, svi mislimo isto.

Neke zene treba voleti a neke postovati. Postujemo one koje nas vole a volim one koje su ravnodusne prema nama.

Ko je bio voljen, zaboravio je. Uspomene imaju samo oni koji su voleli.

Tudja nemoc je najlepsa potvrda nase moci.

Narod je spreman na najvece zrtve, ali se zrtve prave lude, nece ni da cuju.

Sta nam vredi sto imamo mnogo problema kad ne znamo kako da ih resimo.

Muskarci su krivi za sve. Oni prave probleme, a zene ih samo radjaju.

Setite se sta ste juce radili. Pa, ako vas nije sramota, radite to isto i danas.

Ko se probudio u Beogradu za danas je dovoljno postigao u zivotu.

Neki zive na 100 strana i racun im je isti, kao i nama, koji, takoreci, ne zivimo.

Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.

Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

Jutros je jedan mladic u taksiju zaboravio diplomu pravnog fakulteta i novcanik sa nesto para. Moli se posteni taksista da diplomu zadrzi, a da novac vrati. Od necega se mora ziveti.

DOROTA


Anjeli Zalenjskoj posvećujem

 

 

Posle tebe ostala mi je samo griža savesti.

Nemam čak nikakve uspomene koja bi te predstavljala u prirodnoj veličini, jednostavnu i vedru, neunakaženu udaljenošću.

Sve one uspomene koje pri nežnom svetlu lampe uspevam da izazovem iz mraka moga sećanja tako su nejasne da u njima ne mogu da pronađem tvoje lice. Kao da vreme samo tuda plovi i samo tvoje crte ispira.

Tvoje ruke su pobelele kao sneg. Kao da ni jedna kaplja krvi nikad kroz njih nije prošla. Tako su lišene osećajnosti da, kad se sa mnom pozdravljaš, imam utisak kao da stiskam predmet koji još nema svoje namene.

Tvoja usta potpuno su se izbrisala kao da je ćutanje kojim su kasnije morala da se služe iskorenilo njihov izgled iz sećanja.

Tvoja neprirodna smrt učinila je da je čak i prostor koji te je obuhvatao propao u zemlju i nije ostavio vidljiv trag tvoga boravka.

Kad ulaziš u sobu u kojoj se nalazim, čujem škripu otvaranja vrata i osećam dah vazduha koji pomera listove na stolu. Tada se plašim da otvorim oči da ne bih sreo tvoj pogled. Iako znam da se u tvojim očima razleže tama, ona svetlost nepostojanja, na koju ne reaguju moje oči.

Nesvesno ponavljam tvoje ime, kao da njime hoću da sprečim reči kojima ćeš mi se obratiti. Iako znam da se na tvojim usnama više neće roditi ni jedan zvuk i da  ni najsavršeniji sluh neće uloviti čak ni šušanj tvoje haljine.

Toliko se, eto, plašim pogleda koga nema i reči koje neće biti izgovorene!

A ti si bojažljiva kao i ranije, pa čak i više. Tvoje telo nije se usudilo da pređe preko praga i uzalud moje srce, koje i pored toga još uvek bije nekoristoljubivo, ubrzava otkucaje kao da hoće da te oslobodi ropstva udaljenosti.

Ti, uostalom, sigurno uopšte ne nameravaš da me pitaš jesam li učinio sve što je bilo moguće da bih sprečio tvoju smrt.

Nepotrebno te još jednom ubeđujem šta sam sve preduzimao, ali uzaludno. Nepotrebno se još uvek ispovedam o strahu za samog sebe, koji mi je onemogućio čak i misao o žrtvovanju slobode za tebe. (Možda bi ti to dalo nekakve izglede u borbi s njima za život.)

Ti si već davno odlučila. Već u trenutku kad su te, s tajnim materijalima u torbi, zaustavili u tramvaju, odlučila si da je sve svršeno.

A sve je to veoma mnogo, više nego što je za mene ikad sve značilo. Život koji si toliko volela da je zrak sunca tvoju najcrnju tugu razvedravao u osmeh. Studije koje si sjajno završila na tajnom univerzitetu. Ljubav, još nesvesna, ali koja se već iznosila iznad svakog tvog pokreta dahom nežnijim od najtananijeg mirisa. Sloboda koju nikakvo nasilje nije bilo kadro u tebi da ubije.

I mada znam, pouzdano znam da me tvoj pogled, što teži na kapcima, ne podseća ni na herojstvo, ni na odricanje, ne umem da te primim srcem, ne mogu da se odvažim na gostoprimstvo i da ti posvetim ma i jednu nezatrovanu misao.

A ti sigurno, kao i nekada, ne možeš da se osmeliš i da prekineš moje ćutanje.

Nepostojećim prstima čupkaš krpicu ništavila što ti je ostala od haljine i razmišljaš o rečima koje bi mogla da kažeš.

Listovi na mom stolu, poneti promajom, miču se kao tvoje usne i, kao i one, lišeni su krvi.

Slažem ih po redu i stavljam na njih pritiskivač ili knjigu koju imam pri ruci. Isto sam tako i onda tvoje reči pritiskivao poslovnim pitanjem.

Sada sam još okrutniji i tvoju zabrinutost omalovažavam nepažnjom. Jer ne umem, čak ni danas, da se odlučim na časnost, i ne umem da ti kažem istinu, kao što ni onda nisam umeo. A kako da je sakrijem pred tobom, koja i najneprijatnije bore misli ispravljaš i pročitavaš.

Kad stojiš preda mnom nevidljiva i čak nezamisliva, osećam se kao da si mi u grudi stavila svoje srce. Moje nikad nije tako bolelo.

Ne znajući zapreminu moga uzbuđenja, ono snažno bije naslepo i pri svakom otkucaju krvari.

Kakvim se to čudom desilo da su kugle koje su uništile tvoj život zaobišle tvoje srce, da je ono preživelo i nije izgubilo snagu koju mu je dalo očajanje?

Vazduh kojim je obrastao tvoj uzdah već je izgoreo, a svetlost iz koje je tvoj oblik iščezao već je više puta prestala da bude svetlost.

Tvoja čula su već zauvek sklopila savez sa stihijama i nikakav ponor niti uzvišenje ne remeti tvoju ravnotežu.

Tvoja krv već odavno teče pročišćenim koritom kroz srce Zemlje.

A ti se još uvek mučiš i tvoje očajanje, nasuprot neopozivim zakonima prirode, još uvek živi.

Mimo sveg napora koji činim da bih svoju pažnju rasejao i razbacao u sve vetrove i na sve strane sveta, do moje savesti dopire tvoj glas, nestvaran i neodoljiv kao glas savesti.

Listovi na mom stolu pomeraju se i nikakvim pritiskivačem neću uspeti da ih smirim. Tvoje su usne lišene krvi kao i oni.

Dok se, živeći po drugim zakonima nego ranije, probijaš kroz tkivo drveta ili se trudiš da u vazduhu produbiš za sebe put oko sunca, tvoj put je križni put.

Mada ti je pogled otplovio iz očiju, sluh se raspao, a mravi razneli tvoj dodir dalekim pejzažima, stalno doživljavaš nemir silniji od eksplozije bombe, od drhtanja ruku, od požara svetla koji budi zvezda u svom padu.

Postojim u vremenu kad je razum konačno pobedio  sklonost ka optimizmu. Ne mogu da imam čak ni varljivu nadu da ćemo se jednom sastati.

Ako moj dah naiđe na delić tvog disanja ili se moj prah pomeša s tvojim, to ni za jedno od nas neće imati nikakvog značaja.

Prostor među nama stalno će se povećavati, kao da se materija upela da nas razdeli. Čak nismo u stanju da odredimo uzajaman položaj mesta na kojima prebivamo.

Ako je reč o meni, neću posustati u nastojanjima, i pored svega.

Neaktivnu, od čovečanstva napuštenu aparaturu čuda i natprirodnosti spreman sam da pokrenem sam i da radim čak i po cenu samouništenja.

Pokrenuti omalovažena uzbuđenja, vratiti se na napuštena prostranstva mašte i ponovo upotrebiti poeziju kao oruđe za izvršenje nemogućih stvari.

Jer među nama ne može postojati drugo osećanje, sem osećanja nežnosti.

Bilo je samo slučajno što nisam uspeo da ti kažem reči koje je trebalo. Što nisam uspeo da ti priteknem u pomoć. Što nisam uspeo da te oslobodim od očajanja i da ti obezbedim nepostojanje lišeno nemira.

Verujem, i pored svega verujem da ću uspeti svojim uzbuđenjem da savladam sve prepreke koje su stvarni svet i ljudski razum nagomilali između nas.

Da će moje reči prelomiti smrtno ćutanje i da ćeš mi odgovoriti jezikom manje prodornim i koji će imati smisao blaži od glasa savesti.

Da ćeš mi se u sećanju objaviti stvarnim pogledom, sluhom ili osmehom i da ću rukom osetiti dodir tvoje ruke pri minulom stisku.

A kada čujem škripu otvaranih vrata i dah vazduha, obgrliće me ta nova pojava tvoga tela, neću umirati od straha. Biću uveren da mi nikad više nećeš staviti u grudi svoje srce.

 

Zbignjev Bjenkovski,  januar 1944.