Category: MOJA POEZIJA


DA, TI SI BAŠ TA


„Зашто сам ја теби толико драга?“,  pitaš pošto(m) potom.
Svaka dragost koja ima definiciju gubi svoju suštinu. Ne znam, pojaviš se, nadovežeš na moju misao i neretko je dopuniš detaljima koji su joj bili izvesnost u prespektivi, samo što bi tad bila usamljena u svojoj celovitosti…
To je samo deo, malo li je od te sve jednostavne neobjašnjivosti? – odgovaram.
U međuvremenu stavljam džezvu na šporet dok mi se u glavi na tihoj vatri kuvaju nesređeni stihovi o tebi i zabunom umesto šećera u vodu sipam metafore o tome kako si ti jedini prirodni zaslađivač života.

Kad  dostignu vrenje zakuvavam zvezdanim prahom sa tvojih reči padalica na moju pamet.

Posle, sr(i)čući misao, otkrijem dve zaboravljene kocke šećera u ruci i potpuno sam zbunjen od čega je tako slatka. Osećam da nešto u njoj ne-dosta-je a ne mogu da se setim šta. Ima nekako kus ukus.
I ti onda kažeš: „Није мало, много је лепо,нежно и бело као млеко, топло као узајамност и снажно као постојаност. Ха, како сам ово доживела и казала?
Pa daaa, to je to: fali još malo mleka, majčinskog eliksira (pre)porođenoj misli, konstatujem lupajući se šećerom sa dlana o čelo.
-Upravo onako kako sam očekivao i po ko zna koji put se iznenadio – savršenstvo paradoksa koje me čini lebdeći(li)m – otpisujem.

To si ti: uvek ne znajući šta sam radio kažeš upravo ono što sam zaboravio da treba da uradim.

Skaska uz koju moj život veselo kaska

Topli omotač, aura koja štiti od fizičke i metafizičke studeni.
Ti si oaza rascvetalih reči u betonskoj konstrukciji mojih misli.
Ničeš pupoljcima koji menjaju latice po padežima baš kako i kad treba.

Ti si moja BAŠTA:
Kad mi trebaš – ti si BAŠ TU

Povedeš me stazom – BAŠ TOM
Kad mi nešto treba – dodaš BAŠ TO
Kad mi zafale reči – kažeš BAŠ TE

Kad život zazjapi pRazninom – poJaviš se i popuniš sve BAŠ TI
Da, ti si BAŠ TA, I tačka

thumbnail.ashx

SIZIF U RAV(a)NICI


Bolje da si sedela skrštenih ruku I ostala prekrštenih nogu umesto što si radila to zbog čega si me rodila. Majko.
Umesto toga donela si na svet jedan pasji život: samački – samo sa mačkom.
Okolo rodan narod odran…
Ne verujući u onog čija je krv vino pretvarao sam krv u vino.
Kockao se svojom kožom I koskama – tesnom kožom za osmeh, kao kostim (na) krtim kostima (bez pri-mesa).
Noseći stub u-mesto krsta shvatih da sam poneo noseći stub I da će iza pasti sve što je padu sklono: obrušiće se  (i-grom vremena u ritmu paradoksa) cela moja prošlost u bliskoj budućnosti.

– Onaj ko je ostao bez glave ne žali za koSom – krklja u meni Samson krepajući i predaje štafetu Sizifu…
Pogled seže dalje od misli, puca u nedogled i odlaže poimanje kraja za dužinu svog dometa.
Utroba uzoranih oranica se zlati jutarnjim suncem kao lakirana.
Preminuli kukuruzi stoički podnose svoju smrt: prekriveni patinom truljenja kao sepia efektom,nalik marionetama igraju na nevidljivim nitima njihani (jebi)vetrom.
Na kraju puta se sastavljaju nebo i zemlja pa se može hoditi nebom i leteti zemljom, ili prosto zaleći na liniju razgraničenja.
Ispred je nepređeni put popločan ratama budućih koraka. Ne znam gde je kraj, ali znam šta je cilj: ne da se svakom svidim, već da me razume svako kome se svidim.

Ili još bolje: da se svidim svakom ko (me) razume.
Tako nekako… Il’ nikako.
I
Tako
Posrćući
Nazirem brdo
Kako u izmaglici
Titra kao priviđenje
Kako li su gradili piramide?
Da l’ kao ja slovima: od vrha do dna?

piramida slovima gradjena


(Marko 9); 23. A Isus reče mu: Ako možeš verovati: sve je moguće onome koji veruje.

+++++++++++++++++++++++

 


*Планкова константа (означаве се са h) је физичка константа која се користи за описивање величине кванта. Има централну улогу у квантној механици а добила је име по Планку који ју је увео приликом израчунавања зрачења црног тела. Често се користи и редукована Планкова константа (позната и као Диракова константа, означава се као , а чита „h-прецртано“, „h са цртом“, или понекад у шаљивом смислу „ћ“. Планкова константа се такође користи у мерењу енергије емитованих светлосних фотона према изразу E = h , где је E енергија, h Планкова константа а (грчко слово ни) фреквенција.
Планкова константа и редукована Планкова константа се користе за описивање квантовања, појаве код субатомских честица (попут електрона и фотона) да се неке физичке величине јављају у одређеним износима уместо да се континуално мењају по свим могућим вредностима.


b-s-prska-lice-bez-danom-prazni-cima

 

 

 

A-SA(n)SIN B(l)UDNI


Razbolesmo se svesni svoje tame

zahvalni možda nekoj maloj ptici.

Golubi ognja sleću na rame

kao gudalo što umire na žici

I ništa nisu kažem sarkofazi

kad cveće vene u najlepšoj vazi.

L. Markoni

*****************************

Svi bi da iz udobnosti stanova
I-stih takvih kola
Iz zlatastih bankovnih kartica
I sa kreditnih letovanja
Puni kao brodovi koji tonu
Iz hemijski tretiranih tela
I uredno ispeglanih odela
Svi bi da iz izglancanih cipela

i veštački um(j)etnutih kalodontskih osmeha
Iz čiste i pokorne sVesti
Da iscede alhemijom  prljavštinu genija
Omiljenog im Čarlsa ili (bara) bar Mike
A to je samo mnogo Bukovskog ni oko čega

Puko laktanje i pesnič(ar)enje s pukom

Umiljavanje duhu silovanom Meta(staza)fizikom

Pretvaranje tkiva umetno(sti)  u veštačko

Sabijanje prozaične jalovine u stih
Jeres ravna onoj kad veru propoveda
Negovani, ugojeni sveštenik
Kome se ispod odore vuku repovi
I tragovi osećaju na cenovnik

Svaku pošast treba nazvati pravim imenom

Markoniju i Dilanu reći bob

Licemeru i hedonisti – pop
Takve bi i Bog i pomenuti pesnici
Motkama rasterali iz
Barova, biblioteka i hramova
Da ne kaljaju pesme i molitve
Svojom filistarskom lepotom
I sterilnom, jaLovom ‘čistotom’

SAN(a) NAS


 

Glavu u tvorbi reči, reči u borbi s glavom
Konak na slami preko dasaka koje život znače
Sobu s pogledom na zidove što vlagom zrače

Što se ljuskaju lako kao riba posle klanja
I prozor tik iznad zemlje koji se plafonu klanja
Očaj u kome kad hoćeš da se baciš kroz njega
Moraš da skačeš u vis

Apartman iz koga zadihana izlaziš u šetnju
Jer do nivoa zemlje vodi 17 stepeni-ka gore

 

Kako na korak od polaska

tapkam u mestu boravka

I čim iskam –  nešto iskamčim

Od očajanja do ojačanja

Dodajem novu boru svom kost-uru

Od dovratka do povratka

Odeljen  od života, bede-mi

Stadoh  te prositi iz svoje sirotinje

 

 
Mogu ti pružiti život iz sna

U koji si zalutala sa košmarom ruku pod ruku
Srećom, ružan san za razliku od stvarnosti  kraj ima

Odlaziš tiho kao sth-i-ja
Probudićeš se pRazna i sama

U komforu punom društveno prihvatljivih odluka
Ja ostajem da bolujem nesanicu u bedi iz tvog sna

Život jeste stVaran ali srećom  nije nužan
Ja ga ipak volim i rado ga se sećam

 

lilici

MUČNINA


Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!“

Dušan Vasiljev

Onog dana kada je otišla u Kanadu, šetao sam grč želuca i očaj gradom. Deo mene bio je nepovratno izgubljen, vitalni deo bez koga su otkazivale sve funkcije. Teturao sam nesvestan okoline.Tada ugledah prosjaka. Sedeo je prislonjen uza zid. Jedna noga mu je bila presavijena u kolenu, druga ispružena, sa nogavicom zarozanom do sredine butine. Bila je nesrazmerno tanka u odnosu na telo, neprirodno tamna, sa krvnim podlivima i stopalom boje plavog patlidžana sa pet gnojnih završetaka. Izvadio sam verenički prsten iz kutije, prišao prosjaku i počeo da ga navlačim na njegov mali nožni prst mantrajući bajalicu:
– Kako vene ova noga neka vene i moj bol; kako vene ova noga neka vene i moj bol…
U momentu tanka koža je pukla i gnoj mi se razlio po šakama. Osetio sam kako mi želudac hita grlu. Uspeo sam samo da okrenem glavu ka šeširu sa sitninom pre nego što sam povratio. Nesigurnim korakom krenuh dalje od bolesne noge koju sam ukrasio svojom mukom, i nesvesno, gnojavom rukom obrisah usta. Opet želudac u grlu, lava iz usta. Izvadio sam maramicu i obrisao oči, usta i ruke.
Još da se okupam i neću se osećati nikako i ni na šta.

+++++++++++++++++++

Ovog dana, posle mnogo godina, gledajući bes kućnika koji preskaču beskućnika razmišljam dokle sam stigao u pukom batrganju. Nisam se pomerio a daleko sam od mladosti, zanosa, volje, perspektive…

Daleko od nade kao ovaj čovek od obroka, daleko kao ljubav od (Ka)nade, daleko kao život od mene iako još uvek podstanari u meni.
Svo to batrganje je bilo travestija: maskiranje jada u iluziju života, šminkanje laži ljubavlju, kićenje očaja statusnim simbolima privida.

Tamna strana meseca uključila je plimu na najjače. Utapam se u moru svega iz sebe a tako je malo trebalo za spas: tvoj pojas za moje spasavanje i poljubac za veštačko disanje.

Gledao sam kako život odlazi bulevarom dobrih namera put pakla.

I kako osmeh gubi nevinost dok me kroz njega lažu.

Gledao sam kako se sve u šta se zaklinjah preobražava u moje prokletstvo.

Vera je verniku što i laž lažovu: sredstvo da ubedi sebe u bezgrešnost.

Očaj na sklapanje staje u tu kutiju marke Pandora, tocilja se na točkovima i razvlači u osmeh zaborava na kraju puta.

Pun mi je kofer koječijih odlazaka, potrošio sam sve radosti iščekivanja povrataka.

Prešao sam dug put od vagine do margine i dođe mi da konačno odem…

Potrošio sam s(v)e, usitnio se i kao sitnina uskačem u šešir očajnika da mu dopunim za još dva deci pijanstva do ‘boljeg sutra.

.klosar

JA (ni)SAM


Ja nisam pesma, ja sam slika

I nisam reč, njen(a) sam muk(a)

Ja nisam misao, nedovoljno sam zao

I nisam tumač, svega mi je too much

Ja nisam čovek, dovoljno sam pao

I nije se desilo ništa što nisam očekivao

 

Iza svakog aparata sa objektivom

Stoji fotograf sa subjektivom

Ispred je čovek sa sudbinom

Iza selfija je samo ništa

A ispred takođe ništa

Koje se ceri svojom prazninomSDC10739

OPROSTI(mi)TI


Izvini što se ne sećam kako jutra sviću

Kad su mi ruke bile prazne tvog boka i uzglavlja

Što svetlost mogu da vidim samo kao refleksiju

Sunca iz tvojih očiju

Ja ću da (ti) se za to izvinem (ka tebi) i izvinim

Oprosti što su misli po zemlji puzale

Anomalično sijamski slepljene

Kao: samnom nemogu i nevolim

Ohole i sebične kako samo neznanje može biti

O, proste li su bile i zato im oprosti

Ne zameri što sam ne znajući

Mislio da znam da živim bez tebe

Nisam znao da se ne žDere sve što se bere

Uspešno sam stud(d)irao neznenja

I ovladao veštinom neprimenjivog postojanja

Ko nauči da pliva u rodnom jezeru

Neće se utopiti u moru nove domovine

Ne zameri što sam mislio da živim bez tebe

Čuvao sam formu postojanja

Da živnem kad se pojaviš brišući  granice i daljine

Kad stepenicama iskoračiš iz mora

Blješteći s(e)obom iz crnila haljine

Pripijene uz telo (ne htelo)

Vratom opasanim biserima

Koji se čvoruju na grudima

I zakoračiš na(j)zad u moj život

Da više nikad ne bude isto

BEDA POEZIJE


„Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Jer pesma se ne piše ona se živi

Ko zna šta je to što treba reći

Taj se predao na milost i nemilost rečima“

B. M.

 

 

Poezija je mač sa dve oštrice

Put kroz lavirint sa ulazom u bezizlaz

Zalud drobiš rečima

Mrviš ih da ostaviš trag za na- trag

IzgUbićeš  smisao za humor

Okruniće se po početnim slovima

U misao za umor

 

Ko se opeče na majčino mleko

Duva i u jogurt

Ko  postane otac rano

Pije dok ne poStane kasno

A posle ne sKida više

Navlaku ni sa viršle

Dok poeta cedi stihove iz muke

Eci-peci-reči iSkapava iz tri- pera

 

Ko sa jezi-kom vodi spor

bRže-bolje strada    i-grom reć-ima

U operaciji života  poezija je anestezija

I bez para-fraziraću mog pobratima

Još uvek imam sve što mi treba

Interneta (c)igara i hleba

 

Pravi pesnik mora biti nesrećan

I pasti jer je padu bio sklon

Popljuvan od kurvi do krvi

Zasesti na od ljudi p((r)oS(t)ran tron

I dRužiti se sa mnom

Nisi bio u pravu Branko

Poeziju nikada neće pisati  svi

Ali će je pisati (vala baš) svako

pesnice i pesnici