Category: MOJA PROZA


DA, TI SI BAŠ TA


„Зашто сам ја теби толико драга?“,  pitaš pošto(m) potom.
Svaka dragost koja ima definiciju gubi svoju suštinu. Ne znam, pojaviš se, nadovežeš na moju misao i neretko je dopuniš detaljima koji su joj bili izvesnost u prespektivi, samo što bi tad bila usamljena u svojoj celovitosti…
To je samo deo, malo li je od te sve jednostavne neobjašnjivosti? – odgovaram.
U međuvremenu stavljam džezvu na šporet dok mi se u glavi na tihoj vatri kuvaju nesređeni stihovi o tebi i zabunom umesto šećera u vodu sipam metafore o tome kako si ti jedini prirodni zaslađivač života.

Kad  dostignu vrenje zakuvavam zvezdanim prahom sa tvojih reči padalica na moju pamet.

Posle, sr(i)čući misao, otkrijem dve zaboravljene kocke šećera u ruci i potpuno sam zbunjen od čega je tako slatka. Osećam da nešto u njoj ne-dosta-je a ne mogu da se setim šta. Ima nekako kus ukus.
I ti onda kažeš: „Није мало, много је лепо,нежно и бело као млеко, топло као узајамност и снажно као постојаност. Ха, како сам ово доживела и казала?
Pa daaa, to je to: fali još malo mleka, majčinskog eliksira (pre)porođenoj misli, konstatujem lupajući se šećerom sa dlana o čelo.
-Upravo onako kako sam očekivao i po ko zna koji put se iznenadio – savršenstvo paradoksa koje me čini lebdeći(li)m – otpisujem.

To si ti: uvek ne znajući šta sam radio kažeš upravo ono što sam zaboravio da treba da uradim.

Skaska uz koju moj život veselo kaska

Topli omotač, aura koja štiti od fizičke i metafizičke studeni.
Ti si oaza rascvetalih reči u betonskoj konstrukciji mojih misli.
Ničeš pupoljcima koji menjaju latice po padežima baš kako i kad treba.

Ti si moja BAŠTA:
Kad mi trebaš – ti si BAŠ TU

Povedeš me stazom – BAŠ TOM
Kad mi nešto treba – dodaš BAŠ TO
Kad mi zafale reči – kažeš BAŠ TE

Kad život zazjapi pRazninom – poJaviš se i popuniš sve BAŠ TI
Da, ti si BAŠ TA, I tačka

thumbnail.ashx

Advertisements

SIZIF U RAV(a)NICI


Bolje da si sedela skrštenih ruku I ostala prekrštenih nogu umesto što si radila to zbog čega si me rodila. Majko.
Umesto toga donela si na svet jedan pasji život: samački – samo sa mačkom.
Okolo rodan narod odran…
Ne verujući u onog čija je krv vino pretvarao sam krv u vino.
Kockao se svojom kožom I koskama – tesnom kožom za osmeh, kao kostim (na) krtim kostima (bez pri-mesa).
Noseći stub u-mesto krsta shvatih da sam poneo noseći stub I da će iza pasti sve što je padu sklono: obrušiće se  (i-grom vremena u ritmu paradoksa) cela moja prošlost u bliskoj budućnosti.

– Onaj ko je ostao bez glave ne žali za koSom – krklja u meni Samson krepajući i predaje štafetu Sizifu…
Pogled seže dalje od misli, puca u nedogled i odlaže poimanje kraja za dužinu svog dometa.
Utroba uzoranih oranica se zlati jutarnjim suncem kao lakirana.
Preminuli kukuruzi stoički podnose svoju smrt: prekriveni patinom truljenja kao sepia efektom,nalik marionetama igraju na nevidljivim nitima njihani (jebi)vetrom.
Na kraju puta se sastavljaju nebo i zemlja pa se može hoditi nebom i leteti zemljom, ili prosto zaleći na liniju razgraničenja.
Ispred je nepređeni put popločan ratama budućih koraka. Ne znam gde je kraj, ali znam šta je cilj: ne da se svakom svidim, već da me razume svako kome se svidim.

Ili još bolje: da se svidim svakom ko (me) razume.
Tako nekako… Il’ nikako.
I
Tako
Posrćući
Nazirem brdo
Kako u izmaglici
Titra kao priviđenje
Kako li su gradili piramide?
Da l’ kao ja slovima: od vrha do dna?

piramida slovima gradjena


Osećam čudno nespokojstvo; ono obuzima čitavo moje telo i nadima se kao kajanje, da bi se potom oglasilo kao tuga. Da li je to strah od budućnosti mog sumnjivog postojanja, ili strah sopstvenog nemira?
Jer, obuzima me nemir pred onim što je u mom biću neotklonjivo. Zar ne bih mogao u takvim okolnostima još da životarim, hoću li i posle takvih doživljaja živeti? Da li je ono što doživljavam život ili apsurdan san, sanjarska zanesenost, koju okružuju jedva primetni transendentni akordi? Zar se u meni ne komeša groteskna i zverska fantazija čudovišta, nije li moja nestalnost cvet iz bašte nekog apokaliptičnog stvorenja? Sva demonija ovog života kao da se zgusnula u mom nespokojstvu; mešavina kajanja, sumračnih sanjarenja, tuge i nestvarnosti. A iz te demonije neću raširiti po svemiru cvetni miris, nego dim i pepeo kao posle strašnog sloma. Jer, vascelo moje postojanje je slom; nikada konačan, jer je beskrajan.
Emil Sioran


Svaka (s)ličnost sa stravnim događajem je (s)lična


Govorila si da ćemo se voleti dok nas smrt ne rastavi.
– Ko god od nas dvoje prvi umre teško će mi pasti – govorio sam u šali, sad u zbilji posrćem pod teretom te težine.
Jer na kraju krajeva si rekla:”Ti si mrtav za mene” ne shvatajući u besu svoje logičke paradokse – mrtviji su drugi koji su zapravo umrli pa tvrdišš da ih i dalje voliš.
Uteha je što je moja smrt ipak mnogo bolja od tvog života – u njoj ima ljubavi za razliku od njega u kome moraš lagati druge kako bi slagala sebe da umeš voleti.
– Ostavićeš me kad se uveriš u iskrenost mojih osećanja, jer tu se završava tvoj izazov i počinje dosadna izvesnost ljubavi, za tebe bez draži – govorio sam tobože u šali a ti se tobož zbilja ljutila. Vidiš koliko te voleh – poznavao sam te bolje nego što si sebe, sama sebi smela da otkriješ.

Sad znam, time sam svečano potkopao prvi grumen svog groba u tvojoj sahrani mene, jer opasno sam počeo da ti otkrivam tvoju suštinu od koje bežiš. Istinu ne želiš jer iskreno voliš jedino sebe i život za kakav si se odlučila.
Tada, dok sam niz Balkansku tociljao teret u koji si spakovala svu kostimografiju za svoju predstavu na gostovanju u glavnom gradu Balkana, nisam znao da moje vreme već ističe. Kleo sam sve laste koje imaju točkove i gnezde se ispod Savamale, naročito onu koja poleće sa perona 27. Ona je bila vesnik da sve što je bilo među nama p(r)oleće i nepovratno odLe(š)će.
Ostavila si mi dve žar suze na obrazima (u međuvremenu mi ih je zima zaledila u kockice sećanja) i odnela moj pogled na svom temenu,  zamrznuo se  slikom tvog osmeha na granici plača koji si ušuškala u maramicu.

Poslednja sLika za uspomenu na sebe je moj odraz u izmičućem staklu – otad se ne viđam ni sa sobom.

Život i smrt su ljubavni par koji se susreće samo jednom i živi za kratak susret u izdahu duše.
Vreme je besmrtno, ono nema ropac, naša avantura je bila samo kratko šTucanje nakon što nas je halapljivo usisalo u sebe.
I tako, na dan uoči njegovog rođenja, pun ljubavi, sirot sred srebljoljublja, sam i prezren od ljud koji se kunu u ljubav i njega – osećam se kao Bog.

On na nebu, ja ispod nivoa zemlje po kojoj puk ‘predanim nemarom’ i ko zna čim izazvanim entuzijazmom izvrće njegov zavet slaveći svoju nesvest i propast.

model_tatuaj_iisus

BES MISAO – PRIČA ZA TEŠKU NOĆ


Kad bi sve pameti sveta na jedan bazar izneli svako bi se opet uhvatio za svoju. Mišljenje je kao dupe, svako čuva svoje.
Stoga, ako ti je teško što si čovek, ti ostani nečovek. Budi sebičan, gledaj i drpaj tuđa a čuvaj i voli samo svoje dupe, figurativno guraj sve u svoje a bukvalno u tuđa.
Ljubav ne boli – ona ne postoji – to boli.
Nekako bi se svi dogovorili da budemo bolji, problem je što niko neće i ne sme prvi da počne. Da se stvori lanac potrebno je mnogo karika, da bi se pokidao dovoljno je da samo jedna izda.
Batina (a nekima i sekina) je izašla iz raja, zato ima dva kRaja. Kad se batine udruže dobije se linč, a on je iz raje izašao.
U stvari, jedino je još u paklu veselo – vrag je odneo šalu. Zato je u ovom našem raju tužno i mučno, jer čoveku je teže kad ne može da se smeje nego kad ne može da plače.
Mi mislimo da je sreća uvek kod nekih drugih. Šteta je samo što oni to ne vide i ne mogu tu svoju sreću da podele sa nama jer misle da je kod nas..
Možda je poenta ne insistirati tvrdoglavo na svom mišljenju. Zašto se držati zakona svoje propasti kao pijan Tarabića?
Nađite nekog ko misli da ste srećni i usvojte njegovo mišljenje kao svoje, ako ne volite onog sa kim živite nađite nekog ko ga voli i nemojte ga tući već preuzmite od njega tu ljubav, ako ne volite svoj posao ne dajte ga onom ko bi ga voleo, nego prihvatite njegovo mišljenje i uživajte radeći.
Uvek kad počnem da razmišljam o svetu upadnem u sopstvenu zamku: učini mi se da su mi misli haotične i besmislene, a ustvari su logički precizne a deluju mi haotično i besmisleno jer je u stvari svet takav.
I nije problem što mi u poslednje vreme malo šta ide, već što mi veći deo života prođe u poslednje vreme.
Ja sam u stvari seo za tastapapiru samo da bih napisao prostu rečenicu: SVET OKO MENE, možda bi bilo bolje da sam stavio tačku (već) na: SVE.


Bože,kako ima bistre i nežne oči – pomislih sinoć gledajući starca dubokog pogleda. Imao je oči svetle poput potoka koji ću kasnije sanjati.

Ulazićemo u njega kao u krivo ogledalo, čvrsti u nameri i lelujavi poput zastava u zrcavom sjaju njegove glatke pokožice.

Jurićemo se nevidljivih potkolenica tako da će izgledati kao da kolenima trčimo po vodi.

Kršićemo dlanovima njegovu površinu i prskati se najprostijim činiocima, a on će svaki naš predah koristiti da se pout drevnog mudraca vrati svom miru i savršenstvu forme.

Potom ćemo se baškariti po bockavoj travi i upijati svakom porom toplinu podnevnog sunca. Brisaću ti kolena poljupcima i dlanovima smežuranim od duge potrage po dnu potoka za kamenčićima zelenim kao ljubav u tvojim očima, ženo.


Trgao me je prasak, shvatih da mi pogled puca u sivu svakodnevicu.

U njoj neko od nekog, zbog duga, dugim korakom beži osvetljenom stranom ulice da ga ne bi pojeo mrak.

Neko se od njega krije u senci kapije da bi ga otkrio i uterao mu dug(u cev)…

Na spratu iznad, neko mirno spava sa nečistom savešću, dok se neko drugi čiste savesti privio uz voljeno biće i bdi drhteći od utvara sutrašnjeg dana.

U sveopštem ko-prcanju sve(t) se, uživajući kao svinja u svom brlogu, davi u kloaki od živog blata.


I meni neki duguju, ali tvrde da time neću trajno rešiti budućnost, da je bolje da tražim druga rešenja. Verujem im jer mi ne daju drugu mogućnost.

Nekima sam uVek dužan iako sam im dao život – i njihov i svoj…
I ovako trošnog bi me još malo trošili.

Grejem se poslednjim kilo(h)vatom preživajući uspomenu na (ne)davni zalogaj. Na-mesto otirača, pred vratima mi spava beskućnik snom pravednika (jedino se od onog ko nema svoja vrata ništa više ne očekuje), pokriva tragove mog povratka, zavarava tragače.


Ceo svet vri na potmuloj vatri u loncu od takozvanih drugovanja i vešto konstruisanih dugovanja, privida ljubavi i iskrene mržnje…

Ja se u to ne razumem – džabe živim, džabe te i volim. San je lep, ali čime da te probudim? Ruke su mi prepune želje za tobom, ali nemam šta drugo da ti pružim. Imam li pravo da te opijem vinom sveg uvenulog iz svojih vena i probudim strast u tvojoj kosi češljem svojih prstiju? Da ojesenim patinom nevino zelenilo tvog pogleda u boje lista koji ti se bacio sa obližnjeg platana u šoljicu s kafom…

Bojim se da te rasanim u takvoj stvarnosti.


U susednoj sobi neko je pomislio kako je dovoljno zaradio za  preostali deo života i povukao oroz cevi usmerene u svoju misao.

Trgao me je prasak…

Šta li počinje iza kRaja..?

SAMO-RAZGOVOR


Pitam nas – kuda dalje, korakom puža, sa rancem kao puževom kućicom  na grbači, svom svojom svojinom.

Ispod ranca osećaš ranu još uvek nedovoljnu za sahranu…

Želudac sanja hranu, um ranu, a srce neku …anu – mumlam za sebe kao da nešto mogu da sakrijem os tebe.

– Ako bi iko trebao da položi život za tebe ‘mrzim da izgovorim to, ali sam to verovatno ja’: tvoje drugo ja- kažeš s patosom u šapatu.

– Šta će mi onda život? S kim bih o(p)stajao sam kad te ne bi bilo?

S kim bih razgovarao, s kim se konsultovao, svađao, smejao, maštao?

S kim se gledao u ogledalu i podsmevao onom što (se) vidimo?

S kim bih posmatrao svet i podsmevao se onom što vidimo?

S kim bih posmatrao svet i plakao zbog onog što ne vidimo?

S kim bih kreirao priče, bez tebe ja sam samo zapisivač?

S kim bih delio privid sreće i predstojeći jad i jed, odagnavao dosadu u neželjenom DRuštvu?

Uz čiju pomoć bih lakše progutao knedlu iz grla i tako zavarao glad za životom?

Ko bi me zasmejao na kap od suze koja preliva čašu i odložio kapi na mozgu i srcu koje odlivaju život?

S kim bih je (znaš već koju) čekao, dočekao i ispraćao, s kim je voleo dok nije tu?

S kim ću preživeti i kako živeti ako je ne dočekam?

Ko će me tešiti i držati za ruku dok budem umirao?

I na kraju: ko će um(r)eti sa mnom ako sad položiš život za mene?

– Ja sam kleto trojstvo koje te čini jedinstveno  samim: tvoj suvišni sentiment, kreativna misao i savest, višak delova, komplikovani faktor spoticanja u prostom mehanizmu postojanja. Bez mene funkcionisao bi lakše, kao sav normalan svet – ropćeš iz mene i tobože umireš.

(ali mi smo kao dan i noć, senka i svetlost, dr Džekil i mr Hajd, jin i jang, plus i minus, idealna polovina i njena praznina, sve u svemu – ništa ni u čemu…)

Ja ne bih bio ja kad bih poverovao da možeš umreti bez mene, i ti ne bi bio ti kad bi znao da mogu živeti bez tebe.

MOJA NOVA LITERARNA PO-BEDA


Slučajevi

Jednom se Orlov prejeo papule i umro. A Krilov je saznao za to i takoðe umro. A Spiridonov je umro sam od sebe. A Spiridonovljeva žena je pala s kredenca, pa i ona umrla. A Spiridonovljeva deca podavila se u veštačkom jezeru. A baba Spiridonova se propila i završila na ulici. A Mihajlov je prestao da se češlja i dobio šugu. A Kruglov je nacrtao damu sa bičem i poludeo. A Perehrestov je telegrafski dobio četiri stotine rubalja i toliko se uzoholio da su ga najurili iz službe.

Sve dobri ljudi, ali im se nije dalo.

Danil Ivanovič Harms

********************

Ej, ljudi, a ja ispao glavni na zboru stanara koji je danas održan. Priložio bih fotografiju kopije zapisnika kao dokaz, ali ne znam kako se ugrađuje u objavu. Moj rad na temu ‘ Organizacione promene u cilju efikasnijeg održavanja zgrade i kvalitetnijeg života u istoj’ dobio najviše glasova i proglašen za najbolji, kako stilski, tako i tematski doprinos. U diskusiji me podržala prevodilica sa trećeg, kustoskinja sa četvrtog (bila je toliko oduševljena da me je s vremena na vreme štipkala za jedino debelo meso moje štrkljaste figure) i lekar sa petog sprata. Protiv je bio građeVinski preduzimač sa drugog i viša medicinska sestra sa prvog sprata. Prelomila je kolebljiva gologuzija povedena mr., dr. i sci. autoritetima, te ubedljivo potukoh drugoplasiranog referenta za ONO (ono strašno – ne bezobrazno) iz neke nereformisane firme.

Predsednica skupštine stanara je predložila da samofinansiram izdanje brošure svog rada u izdavačkoj kući naše zgrade koju je ona danas osnovala. Brošura bi bila štampana u najmanje 18 primeraka (ako nemam za više), izložena na predstojećem vašaru Jeftinih reči, a učestvovala bi i na konkursu za rad godine koji organizuje ministarstvo kulture stanovanja.

Uzalud sam se branio da odvajam od usta da bih imao šta da jedem i da se tačno sećam šta sam poslednje jeo – kao da je bilo juče. Svi su se jednodušno složili da kao talentovani autor dugujem zgradi afirmaciju i izlaz iz anonimnosti…
Na kraju se odnekud pojaviše lebdeći tanjiri iz kojih se spustiše neka vanzemaljska bića i rasteraše nas vatrom iz svojih reptilskih čeljusti..

Oni doduše nemaju neko dramaturško utemeljenje, ali priču čine fantastičnom.

Srećom pa svako sumorno naličje stvarnosti ima svoje fantastično društvenoprihvatljivo lice za lepši kraj.

mage za Gugija 2

SEKIRANJE PO MATI


‘Čovek kome je nestala sekira posumnja na susedovog sina. Dečko je hodao kao lopov, izgledao kao lopov i govorio kao lopov. Međutim, taj čovek pronađe sekiru dok je okopavao zemlju. Kad je sledeći put video susedovog sina, dečko je izgledao, hodao i govorio kao i svaki drugi momak.’

Mama sklopi u krilu knjigu koju joj je pozajmio komšija. Znala je da su ova dvojica na sledećoj stranici otišli ‘na po jednu’ da se izmire, da će se oždrati ko svinje i na tamo nekoj strani naći razlog da opet ne divane. Nju su morile druge stvari, one mnogo manje predvidive.
Teškom mukom se iskobeljala iz stolice za ljuljanje koju joj je sin svojeručno izdeljao od orahovine, davnog leta kad je odvojio desetak dana za nju.
Prišla je polako prozoru i raskrilila ga. U poluokretu se zaustavila. Činilo se da joj prolećni vetar nežno peva u uho:

Sekira te zvala

Danima je odmarala

Pod orahom je spavala

A tolike je u maldosti obarala

slika za Baneta

 

MUČNINA


Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!“

Dušan Vasiljev

Onog dana kada je otišla u Kanadu, šetao sam grč želuca i očaj gradom. Deo mene bio je nepovratno izgubljen, vitalni deo bez koga su otkazivale sve funkcije. Teturao sam nesvestan okoline.Tada ugledah prosjaka. Sedeo je prislonjen uza zid. Jedna noga mu je bila presavijena u kolenu, druga ispružena, sa nogavicom zarozanom do sredine butine. Bila je nesrazmerno tanka u odnosu na telo, neprirodno tamna, sa krvnim podlivima i stopalom boje plavog patlidžana sa pet gnojnih završetaka. Izvadio sam verenički prsten iz kutije, prišao prosjaku i počeo da ga navlačim na njegov mali nožni prst mantrajući bajalicu:
– Kako vene ova noga neka vene i moj bol; kako vene ova noga neka vene i moj bol…
U momentu tanka koža je pukla i gnoj mi se razlio po šakama. Osetio sam kako mi želudac hita grlu. Uspeo sam samo da okrenem glavu ka šeširu sa sitninom pre nego što sam povratio. Nesigurnim korakom krenuh dalje od bolesne noge koju sam ukrasio svojom mukom, i nesvesno, gnojavom rukom obrisah usta. Opet želudac u grlu, lava iz usta. Izvadio sam maramicu i obrisao oči, usta i ruke.
Još da se okupam i neću se osećati nikako i ni na šta.

+++++++++++++++++++

Ovog dana, posle mnogo godina, gledajući bes kućnika koji preskaču beskućnika razmišljam dokle sam stigao u pukom batrganju. Nisam se pomerio a daleko sam od mladosti, zanosa, volje, perspektive…

Daleko od nade kao ovaj čovek od obroka, daleko kao ljubav od (Ka)nade, daleko kao život od mene iako još uvek podstanari u meni.
Svo to batrganje je bilo travestija: maskiranje jada u iluziju života, šminkanje laži ljubavlju, kićenje očaja statusnim simbolima privida.

Tamna strana meseca uključila je plimu na najjače. Utapam se u moru svega iz sebe a tako je malo trebalo za spas: tvoj pojas za moje spasavanje i poljubac za veštačko disanje.

Gledao sam kako život odlazi bulevarom dobrih namera put pakla.

I kako osmeh gubi nevinost dok me kroz njega lažu.

Gledao sam kako se sve u šta se zaklinjah preobražava u moje prokletstvo.

Vera je verniku što i laž lažovu: sredstvo da ubedi sebe u bezgrešnost.

Očaj na sklapanje staje u tu kutiju marke Pandora, tocilja se na točkovima i razvlači u osmeh zaborava na kraju puta.

Pun mi je kofer koječijih odlazaka, potrošio sam sve radosti iščekivanja povrataka.

Prešao sam dug put od vagine do margine i dođe mi da konačno odem…

Potrošio sam s(v)e, usitnio se i kao sitnina uskačem u šešir očajnika da mu dopunim za još dva deci pijanstva do ‘boljeg sutra.

.klosar

ELOGIJUM ZA POPRSJE M.U.


Dugo ga nisam video, čitav život koji stane u srdačnu dobrodošlicu, ruku na ramenu, tacnu gostoljubivih propisa. Poguren, trljajući dlanove koji su još brideli od mojih leđa, zuri, prodire pogledom kroz moje zenice do neke tačke u perspektivi.
‘Još uvek to ne znam, a već sutra ostaviće me devojka koju volim. Kasniće na sastanak, doći s drugaricom i izgledati uplašeno. Ja ću to primiti mirno i prijateljski, a njoj će laknuti Sve će se, barem za nju, završiti bez neugodnosti i moje će joj kavaljerstvo, kad mi bude pružala ruku, izmamiti mali osmeh – so na ranu koju mi je otvorila u duši. Još uvek to ne znam, a sutra uveče ostaviće me devojka koju volim i hodaću satima i kilometrima, želeći da stignem tamo gde neće biti te zgrčene grudve u grudima. Pešačiću i pešačiti, iako ću znati da me do tog mesta mogu odvesti samo dani, meseci i možda godine, a možda ni svo vreme koje ću zahvatiti životom.’
Osetio sam kako je prolaznost klonula i zastareva na kuglama mojih podočnjaka.
Zurio sam, prodirao mu pogledom kroz zenice i dokučio njegovu polazišnu tačku. Video sam sutra, gledao to što priča.
Tapkamo u mestu dok vreme prolazi, mislimo da idemo kroz njega dok ustvari ono prolazi kroz nas.
Juče je danas od sutra, a voda što bila je sneg curi ( kao vreme) kroz moje bordo ‘Starke’.

109319963_6n5E24m_1413456178