Category: Uncategorized


MOGLA SI I GORE PROĆI


Mogla si i neiskoristiti šansu da me ne sretneš i zavela bi te možda b(r)uka koju dižem oko sebe.
Moje bubnjanje po klaviru, duvanje u violu i guđenje saksofona.
A sve to je samo bučno ko-prcanje, kakofonična nadrisimfonija sviranja onom što se diže željno nečije utrobe i štrca plazmu nastanka.
Arija puste dece-nije prepune dekadencije – ona koja nas je ne(s)nađene konačno razdvojila.
Mogla si i gore proći iako sam najbolje godine tvog života ukrao iz zembilja tvoga oca dok se još nisi rodila.
To je bilo onog dana kad se na pijaci upoznao sa mojim ocem i kad su se zapijali kod “Večitog mladoženje” dok sam se ja igrao ispod stola i ne znajući šta je krađa posegnuo za tvojom srećom koja mi se smešila iz zeleniša i gurnuo je u svoju majicu tik do srca.
Tog dana je tvog oca tvoja majka čekala trudna, a mog moja već očajna.
Otada sam te krišom pohodio u svim trenucima kad si mogla biti srećna a tištala te je ona praznina koju sam utisnuo u budućnost tvog bivstvovanja.
Nisi me uhvatila sa šakom u tegli tvog medenog meseca.
Ja sam bio svaki onaj zalogaj što ti je zastajao u grlu na svečanim ručkovima i proslavama kojekavih godišnjica.
Ja sam bio svaka ona pretpraznična tuga u grudima, skoro svaka suza i poneki uz-dah kojim si me prizivala ne znajući.
Praznina svakog zagrljaja koju si osećala sa drugima zjapila je mnome, bljutavosti svakog poljupca nedostajao je moj ukus, svakom orgazmu koji nisi doživela falilo je da umešam svoje prste…
Mogla si proći i gore, ali rešila si da iskoristiš šansu da me ne sretneš na vreme u onom veku koji naše zajedničko vreme i nije predvideo.
Posle svoju šansu više nisi ni dobila, a ja sam svoju na granici vekova prevideo.
A i da nisam, ko zna – možda ti se takav kakav sam i ne bih svideo…
Jer ja imam tačku razilaženja sa svetom: sve ide po planu, samo ja na svoju stranu…Снимак целог екрана 9.7.2012 100141

Advertisements

SVE-TIM S-PISKOM


Gde te uzbuđuje: 
U ušnu školjku
I gde te podilazi jeza:
Od vrha do dna leđa
I gde te golica
A počinje karlica
I pod mišku i po pupku
i gde ti je ‘samo’ lepo…
Ma, ljubim ti sve po spisku…
Od glave do peta.
Ja sam tvoj eros ovoga sveta.
BI$

U GORE OD-OH


Ukrašću dok budeš mirno spavala 

Sa očima iznad svakih zala, 
Iz tvog peščanog sata, troprstak mog vremena,
Onog neiskorišćenog iz doba kad bi me volela.

Uzeću ga nežno kao kad se verni krste 
il gladni zahVataju željno malo soli međ’ prste
I tako pričešćen odmetnuću se u gore boje tvojih očiju
Da slavim ljubav česticama tog čarobnog praha

Da se napukao celivam tim prstohvatom
I bogoradam život i svo zlo u njemu
Što se iživljava na otetom
Dok me vlasti džipiesom ne otkriju

A onda ću doživotno, potpuno miran
Robovati koliko mi je preostalo
Ionako, vreme je za mene samo prstohvat 
One od tvoje ljubavi ukradene pregršti

Sudbina nas dosad nije htela
Jer prošlost nas nije prepoznala
Sadašnjost nas je s uma smela
A budućnost nam se t(r)ajno otela

KOG RANO RANE (zlo)PATI SE NATENANE


Kad se ogrebeš ili posećeš, malo pecka i krvari, onda se uhvati krasta, pa kad sazri i otpadne na regenerisanom tkivu ne ostane ni traga.
Ako je rana dublja malo je bolnije, više se krvi ispusti, krasta se duže formira i kad otpadne ostane ožiljak za navek.
Ali ako je dejstvo spoljne sile suviše jako možete ostati bez dela tela, reverzibilan tok zaceljenja će se opet desiti ali samo do faze patrljka i konačnog invaliditeta…
U prenesenom smislu i ljubav se ponaša kao živi organizam. 
Dešavaju se nesporazumi koji se raščiste dobrom voljom i razumevanjem, ljubavnici se izmire i nastave dalje bez posledica.
Nekad dođe do sukoba koji se razreše ali neke reči i postupci ostanu urezani kao ožiljci u svestima i kada se strasti smire i veza nastavi.
Ali ima situacija koje rezultiraju konačnim udarom gde se prekida tkivo ljubavi i kada nazad nema. 
I svako to nekako preživi i ode svojim putem, ali kao trajni emotivni invalid bez jednog dela sebe šepa dalje kroz život, ili se katkad nepostojećom šakom maši za jednom rukom koja više nije tu….


Najzad sam shvatio da iako nam misli postaju neobično slične, naša osećanja nisu ista.
Ti si bila moja religija, ja tvoja nauka. Ti si mene proučavala sa velikom strašću, ja u tebe verovao i kleo se.
I na kraju jedinka savlada nauku, a vera savlada jedinku.
Ti si mene počela da upotrebljavaš, ja tebe nastavio da volim.
Međutim: nauka vremenom zastareva i menja se, vera ne traži razloge, prepušta se ljubavi.
Kako i zašto bih mogao i želeo da volim drugu kad nisam imao objašnjenje (jer mi nije trebalo) ni zašto tebe volim?
Čudan je čovek: poverovaće i u boga, i zagrobni život, i u postojanje paralelnih svetova i duhove – u (p)razne priče, ali ako
mu kažeš da je nešto, konkretno i opipljivo, od krhkog materijala i da će se raspasti ako ga pipne – on to mora da proveri…

SVE-TIM S-PISKOM


Gde te uzbuđuje,
i gde te podilazi jeza,
i gde te golica,
I pod mišku i po pupku
i gde ti je ‘samo’ lepo…
Ma, ljubim ti sve po spisku…
Od glave do peta.
Ja sam tvoj eros ovoga sveta.
BI$


 

Dok ja dlanom po dlanu u svom Velikom Planu
Ona mi vešto izmače brže bolje pa niz Prije- polje
I đa-vole ne lezi, nestade mi Po-žezi.
Ali kad tad organizovaću neki Novi Sad il’ nikad
Napraviću zamku u kojoj nema ‘oću neću,
znam – napaliću je na Paliću

RADI REDA


 

zBIJajU nas u redove
Za (malo) bolje sutra
Da se grabimo za njihove restlove
Da iza leđa radimo onom spreda
I živimo život radi reda

Kao stoka zbijeni u redove
Gazimo svoje repove
Zveckamo lažima u praznim džepovima
I blefiramo ubogim životima
Kopajući u mraku svako svoju raku

I tako u redovima bez kraja
Čekamo svako svoj kraj
Niko da se okrene
I onom iza osmehne
Potpiri u očima zaboravljeni sjaj

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


 Sanjao sam kočije

Bile su koječije i

Imale ata što se sam bičuje

Ali tako da se ne čuje

Vozile me preko sedam mora

I sedam još gora

Do zemlje Nedođije

Usput videh princezu bez graška

Oluju bez daška

Bez cipele dokonu Pepeljugu

Kako jednu na drugu pali pljugu

Našminkana Petra Pana mortus pijana

Kako nateže po dva deci Duha u boci

Ostatke Aladina kog nače neka smradina

I ne mari za kapetana koji kuka:“Žili mi ruka“

“Idi ti ja ću te stići, ne možeš mi uteći“

Reče iznad mene preteći

Piratski ćilim leteći

A čim otvorih oči

Odmah me zaskoči

Život gori od bajke

I najeba mi se majke

BI$

13394078_1043214765752987_5785008109600188743_n

O D(v)A T(r)I


 

Tako bih vodio ljubav s tobom, ali ne znam gde(si).
Lako bih našao put do tebe, ali kako da nađem onaj u tebe?
Zato kad ne znam kud ću sa sobom
odem u šetnju, jer ona ne teži ishodištu.
Njen je cilj samo da jedno vreme ne budeš tu gde jesi,
njome razmontiraš te kulise u sebi što pozor-ištu.

U njoj pričam sa (o)sobom kao što bih s tobom.
(to što nisi tu nije razlog da ne pričam sam sa tobom)
Uhvatim desnicom svoju levu ruku, kao što bi tvoju
I slušam crne vokale što me podsećaju na tvoju belu put
I ovaj put to je taj poznati put

Tako bih spavao sa tobom
Da više ne mogu da zaspim.
Samo se ponekad samozadovoljim snom o tebi
Toliko bih se budio kraj tebe
Da ne mogu više da rasanjujem samog sebe.

Volim te nesebično, naizgled nasumično
Uzimam te na prazne uspo-mene
U-vek trikrat dnevno
Pre, za vreme, i nakon što svane
Samo se-dam puta sedmično