OKuPiran

Otvorim vrata laktom, uđem na prstima i spustim kese iz prodavnice na sto.
Propratim otprilike tragove kojima sam prošao i skinem jaknu.
Izujem nogama patike i nabodem papuče, preskočim opet tragove i odem da operem ruke brojeći do 23.
Sipam vodu i sredstvo za dezinfekciju podova pa prebrišem sve tragove kretanja.
Operem ruke istim postupkom.
Povadim namirnice iz kese i prebrišem ih papirnim ubrusom naprskanim alkoholom kojim sam prethodno istretirao lice. Operem ruke češući alergiju od alkohola na njima.
Skinem garderobu i odložim je u prostoriju koju ne koristim.
Operem ruke, zna se kako i koliko.
Sednem, zapalim cigaretu i mislim se – još da operem ruke i da se okupam, pa ako budem imao sreće izaći ću iz svega ovog samo sa OKP-om.
BI$

KAD UM(R)EM BIĆU DUŠKO RADOVIĆ

Učinite nekad nešto što vam prija a kažu da je štetno po zdravlje. Skratite sebi život. To je ionako onaj deo života kada se neće moći ni ono što bi se smelo.

D. R. izvrnut na BI$
***
Jutros sam, pričajući sa mojim dragim bićem, naveo neki citat čika Duška i setio se da sam nekad davno napisao pesmu koja ima naslov ove priče u čijem nastajanju upravo učestvujete čitanjem.
Posle sam prekopao svu raspoloživu papirnu i elektronsku dokumentaciju ne bih li je našao – i ništa, kao da je u zemlju propala…
Kopao bih i zemlju, ali ne znam odakle da krenem – velika je to površina za nasumičnu potragu.
Na kraju sam počeo da sumnjam da li i mene ima ili sam samo iluzija vlastotog postojanja. Onda sam se uštinuo i osetio da se bolim – znači da postojim…
Nema veze, zato nastade ova priča, a pesmu će možda neko (od)nekud da iskopa – kad budem Duško Radović.
BI$

O-PRA REČ-IMA

 

U početku beše reč, i ona bi u gologuzih praroditelja… 
I vide Bog da je gologuzija najrađe koristi za mas(a)k(r)iranje istine i uvlačenje u dupe… 
I mišljaše Bog, slučajno gledavši u smokvino drvo, kako da sačuva čast reči od bitangi…
I bi tange, dan ini…

ZAVISAN OD ZAVESE

 

Čita skripte za moju novu priču, pa se zaceni od smeha i kaže – Jebote, ti si skroz opičen… Na čemu si bio kad si ovo smislio, majke ti?
– Na merdevinama – kažem – kačio zavese.
**************
Naravoučenije: ko se otkači od zavese padne (u sevdah) kroz prozor.

MIR-I-SAN

Sanjao sam te: snovi su s-lika onog što budan pre(d)vidim
Lebdeo sam prostorom sve-mira od tvog mirisa, glasa i dodira
pLutao mir(n)om pučinom bez talasa tog našeg kosmosa
Neko živi da ostvari snove, ja sanjam da doživim nove
Mogao sam biti jedna od najoriginalnijih pojava koja ti se dogodila
Ali za to treba imati snage i hrabrosti, jer život ima svoja pravila
Živele ti kopije koje može podneti samo onaj ko pije
Nazdravljam tobom opijenim snima, svako onim što ima
Sanjao sam te – snovi su za mene život koji budan ne živim
Što mi san donese, živ-ote…

NAJLEPŠE 3 STVARI SU: PIĆE PRE I CIGARETA POSLE

 

Posle pažljive pripreme i mog provodadžisanja, nađoše se najzad u krevetu jedna kafa vrela i doručak blago zagoreni, i dadoše sve od sebe da se nežno spoje u meni.

PRIČA O V(š)EROVANJU U LJUBAVI

 

Najzad sam shvatio da iako nam misli postaju neobično slične, naša osećanja nisu ista. 
Ti si bila moja religija, ja tvoja nauka. Ti si mene proučavala sa velikom strašću, ja u tebe verovao i kleo se.
I na kraju jedinka savlada nauku, a vera savlada jedinku.
Ti si mene počela da upotrebljavaš, ja tebe nastavio da volim.
Međutim: nauka vremenom zastareva i menja se, vera ne traži razloge, prepušta se ljubavi.
Kako i zašto bih mogao i želeo da volim drugu kad nisam imao objašnjenje (jer mi nije trebalo) ni zašto tebe volim?
Čudan je čovek: poverovaće i u boga, i zagrobni život, i u postojanje paralelnih svetova i duhove – u (p)razne priče, ali ako mu kažeš da je nešto, konkretno i opipljivo, od krhkog materijala i da će se raspasti ako ga pipne – on to mora da proveri…

REPERSPEKTIVE

Dok smo se grlili naše su se perspektive razišle: ja sam preko tvog ramena, gledajući pozadi, u prošlosti mislio da vidim našu budućnost, a ti si preko mog, gledajući unapred, videla u budućnosti prošlost naše sadašnjosti. 

NEKAD REČENICA MORA BITI ONOLIKO DUGAČKA KOLIKO JE POTREBNO DA POSTANE KRATKA PRIČA O JEDNOM oSEĆANJU BEZ KRAJA

 

Sećam se da sam se jednom davno, od nekud, bez nekog ko mi je sve značio, nekuda vraćao, da sam u autobusu video slogan autoprevoznika:“Putujte s osmehom“ i pomislio:“Kako mogu da putujem s osmehom kad sam ga upravo ostavio uplakanog da mi maše sa perona sa koga sam krenuo tamo odakle ga nikad neću zaboraviti?“

KOJA JE TVOJA (S)CENA

Sva zla ovog sveta ne počivaju na onima koji ih iniciraju, već na onima koji ih realizuju uz večiti argument:“Morao sam…“
Zašto si morao? Da li ti je pretila likvidacija ili si samo čuvao šaku privilegija držeći dupe na udobnom i sigurnom?
Za krpicu više na popustu, novi telefon, letovanje, jadno radno mesto i kredit do groba… Koja ti je cena moranja?
Ovo je poslednja fotografija Čoveka sa idealima koga su slikali pred streljačkim strojem.
Imaš li ovako bezbrižan osmeh ti koji živiš radeći to šta ‘moraš’.
Ja ne, ali ja plaćam cenu time što nemam dosta toga za šta su nas ubedili da je merna jedinica postojanja i poštovanja – možda zato…
Dokle više gmizanja za sramne živote, (je)bote?