„Opet sam sâm. Možda je i najbolje tako, ne očekuješ pomoć i ne bojiš se izdaje. Sâm. Učinit ću sve što mogu, ne uzdajući se u podršku koje nema, i onda je moje sve što postignem, i zlo i dobro.“

(Derviš i smrt)

 Na moju jučerašnju objavu jedna prijateljica je ostavila sledeći komentar:“ izivljavati se nije na odmet,najbolje mi je bilo dok sam pucala iz svih orudja, mlakost se kaznjava“, i njime me potakla neka razmišljanja.

Nije najstrašnije biti kažnjen, mnogo je gore biti kriv pa sve i da nisi kažnjen zbog toga. Neretko sam bivao kažnjen za ono što nisam bio kriv i teško sam to podnosio, ali gore mi je bilo kad sam bio kriv a ostajao nekažnjen – kazna, ukoliko je zaslužena dođe kao olakšanje i oslobođenje.

Ja sam pristalica teorije da moraš biti spreman na posledice svog delanja i suočiti se sa njima. Najpre bih termin ‘mlakost’ zamenio adekvatnijim: blagost. Blagost po definiciji ne ugrožava nikog, a onog ko te zbog nje napadne treba ugroziti svim raspoloživim sredstvima. Ja sam se blagosti naučio svojom nekadašnjom neumerenošću. Ništa nisam umeo da radim na pola, u svemu sam učestvovao celim bićem i do kraja. I na kraju sam shvatio da mogu biti mnogo više neumeren nego što mogu da podnesem i to me je saznanje dovelo do toga da budem blag prema svemu osim u stvarima koje su mi najvažnije u životu i u kojima ću ostati neumeren i strastven: ljubavi, pisanju i poštenom odnosu prema drugima.

Smatram sebe militantnim misliocem, ali onim koji nema nameru da vodi intelektualne ratove sa nenaoružanima. U praktičnim stvarima sam pacifista, ali samo dotle dok me neko ne pritera (g)uza zid – onda kom opanci, kom oboj(i)ci. Prema tome: svako ‘hoću’ ima svoje ‘ali’, a svako ‘zašto nisam’ ima svoje ‘jebiga’. Mogao bih na ovu temu u nedogled, ali jebiga…