A sada ću da ispričam kako sam se rodio, rastao i primetio kod sebe prve znake genija. Rodio sam se dvaput. Evo kako je to bilo. Moj tata oženio je moju mamu 1902. godine, ali se me moji roditelji doneli na svet tek krajem 1905. jer je moj tata hteo da mu se dete rodi obavezno za Novu godinu. Tata je izračunao da treba pristupiti začeću tačno 1. aprila i tek je toga dana izašao pred mamu sa predlogom da začnu dete.

Prvi put tata je prišao mami 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno čekala taj trenutak i veoma se obradovala. Ali tata je, očigledno, bio u šaljivom raspoloženju i nije mogao da se uzdrži da ne uzvikne: „Aprili-li-li!“

Mama se strašno naljutila i toga dana nije dala tati da joj priđe. Trebalo je sačekati do iduće godine.

Sa istim predlogom tata je prišao mami 1. aprila 1904. godine. Ali mama je, pamteći prošlogodišnji slučaj, rekla da ne želi da se opet nađe u nezgodnom položaju i opet nije dozvolila tati da joj priđe. Tata je navaljivao, ali ništa nije vredelo.

I tek sledeće godine tati je pošlo za rukom da mamu obrlati i da me začne.

Tako sam, eto, začet tek 1. aprila 1905. godine.

Tatina računica je, međutim, potpuno omanula jer se pokazalo da sam ja bio nedonošče i rodio se četiri meseca pre roka. Tata se tako razgoropadio da se babica koja me je prihvatila toliko zbinila da je počela da me gura natrag, tamo odakle sam upravo bio došao.

Jedan naš poznanik koji je prisustvovao porođaju, inače student Vojno-medicinske akademije, izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. Pa ipak, bez obzira na studentove reči, oni su me svejedno gurali i gurali nazad, ne vodeći računa u žurbi da li me guraju tamo gde treba.

Tada nastade strašna pometnja.

Porodilja viče: „Dajte mi moje dete!“ Odgovaraju: „Vaše dete, vele, nalazi se u Vama!“ – „Šta!?“ viče porodilja, „kako u meni, kada sam ga upravo rodila!“ – „Ali“, vele ostali, „da niste možda pogrešili?“ – „Kako“, viče porodilja, „otkud pogrešila! Zar ja mogu da pogrešim! Svojim očima sam videla da je dete koliko malopre ležalo ovde na mušemi!“ – „To je tačno“, odgovaraju porodilji, „;ali možda se negde zavukao.“ Jednom reči, ne znaju ni sami šta da joj kažu.

A porodilja galami i traži svoje dete.

Morali su da pozovu jednog iskusnog lekara. Taj iskusni lekar je pregledao porodilju i raširio ruke, ali se ipak dosetio i dao porodilji dozu engleske soli. Porodilja je dobila proliv, pa sam tako po drugi put došao na svet.

Tada se tata opet razgoropadio, navodno, da se to i ne može smatrati rođenjem, a da ovo, što kažu, još nije čovek nego neki poluzametak, pa ga zato valja ili vratiti natrag ili smestiti u inkubator.

I tako mene smeste u inkubator.

 

Danil Harms

25. septembra 1935.

l_kharms

Advertisements