Logički, mi se tako podupiremo u suprotnostIma iskaza, da smo teoretski nespojivi: okoštali u tu pri-mesu.
Ti kažeš: šta će mi i-ko, šta može da mi pruži?
Ja, s druge strane, mislim: šta ću ja nekom, šta mogu da mu pružim?
Pa ipak: minus i minus daju im-puls, neki puls plus za život… Tri tačke u jednom kad Bog pomaže…
Tako bih da ti probušim lice osMehom, da ga razboram zaboravom, da tu masku brige naboram dekorima brižne nežnosti.
A možda mogu da te rastavim titravim šapa-tom na proste čini oce dok ne majkaš, a onda da te deo po deo celivam.
Da ti naduvam grudi na-dah-nućem. Ne veruješ, zabortavila si da u to po-to(nje) ‘nuće’ može da stane pregršt životnih radosti. Kad ga udahneš punim plućima možeš na dah, bez brižno da preroniš život jer si puna vas duha.
Ono što možda mogu da ti pružim nema fizički obLik, ali ima takvu specifičnu težinu da ti lako padne na ranu od tuđih ruku, da prione kao melem koji se ne suši, samo ga, kad dostigne temperaturu tvog bola, okreneš na-opako i opet bude melem…
Možda mogu dahom da te golicam kuglajući svoje obraze tvojim kolenima. Da utisnem profil svoje budućnosti u te čarobne kugle, sve zaklinjući te rUskim jezikom u rod i porod koji će nam izroniti tvoje krilo.
Možda ću znati da te razumem kad niko ne ume, i da te nasmejem kad misliš da ti nije do toga.
Možda toliko mogu da izdvojim od svog siromaštva za tebe. Malo li je na ovo vreme nestašice bli i ljud s kosti?
Odakle nam prava na u-samljena lutajuća srca?
„Pomislim često, pa i noći ove
Odakle tebi hrabrosti, mila
Da izdaješ ljubav, radost i snove
I danas
Grli me, ljubi me
Onako kako znaš i umeš ti
ironijexl 