NEKE SU ŽENE OSTAVLJALE TIPA KOJI JE PLJUNUTI JA

Neke će žene ostavljati tipa koji je pljunuti ja, a ja ću ipak biti srećan jer ću čekati da se tamo negde prikupi potreban zbir…

Ti ćeš za to vreme, sa nekim drugim, ponosno šetati svoje drugo stanje kraj reke po kojoj ćeš detetu nadenuti ime.

Ja ću šetati dubodolinama Kojekudije – ko nema sreće u životu, ima dovoljno nesreće za pesmu.

A posle svega lošeg, kad ti se učini da  se srušio svet, ne brini, (iz)gradiću  novi za nas i čekaću te prvi put zarazno srećan da inficiram i tebe.

Mnogo, mnogo kasnije, devet godina pre nego što te neću upoznati, daću našoj nerođenoj ćeri tvoje ime. Tako bi se, u slučaju da to ime viknem, moglo desiti da se odazove sve što bi mi bilo važno na ovom svetu.

 I ne znam koju godinu zaredom pevušiću: dogodine biće dve godine dana kako mislim o nama.

U međuvremenu, sedeću na našoj klupi, uz pristanišni (de) mol, i neću osećati jesenju jezu  koja se uvlači pod kožu. Šećerom u kockama ću blažiti studen u koskama.

Sećaću se svih žena koje su ostavile čoveka koji je pljunuti ja i pitati se je li u meni ostalo dovoljno nevinosti za tebe. Može li se SpRATI (to) sa mene tako da te prigrlim dovoljno čist?

Tapkaću čizMama po barici, mašTati o planktonskoj ljubavi.

Onda ću prekinuti i zapatiti književnim jezikom čežnju za tobom, i nikad te se neću odreći, čak ni javno u oglasima dnevnih novina. Ma, ni u ružnom snu gde je sve osim toga moguće.

Ja sam na starom mestu, ovo mora da si ti, poznaću te tako što ćeš poznati ritam  pačjih kljunova po bari, kojima sam  obuo lutanje.

„I pre me je znalo boleti

Ali kao noćas nije nikada

I druge su me htele voleti

S njima neću biti mlad

Ne ovako kao sad.“

Čak i ako skončam moji će ti  ostaci biti živi dokaz da je na ovom svetu bilo puno ljubavi za tebe.

Ljubavi koju (ni)si dočekala.

U okviru svojih neograničenih mogućnosti trudiču se da (zagrade) tamo ne bude…

Dok me bude…

 I.

DA LI MOŽE-MO DA ? ISPRAVIMO U !

„Ono što ću ti rejti ti privati al nemoj mi vjerovati. Ti si ti, ja sam ja pa nam ni istine ne moraju biti iste.

Kad budneš ko ja svedi svoj račun kao što svedoh i ja svoj. Ne žali za onijem što je prošlo. Većina judi ima malo znanja a velika otčekivanje. Oni će zato uvijek optuživati jutče za ono što će im  se  desiti sijutra.“

Ni reči grebane po stećcima ne pisaše mrtve, već  iskustva živih ruku. Jesmo li se slučajno sreli, mila moja, baš kraj ovog krajputaša na putu ka nepoznatom?

Kad žmuriš sve su ulice slepe, dovoljno je da otvoriš oči i da pOstanu neviđeno lepe.

Šta je ostalo od nas? Jesmo li se sveli na kusur bez vrednosti koji cepa džepove vremena, ili je ostalo dovoljno živosti da od naše dve usamljenosti zazveckamo ritmom večnosti?

Je li čemer što skuplja usta dovoljan samo da izrodi  jeftin osmeh, ili ga možemo poskupeti do celova koji nema cenu, koji se plaća samo životom?

Jesmo li se do ubogosti istrošili zabludama, a ipak ostali sposobni da uživamo u blagostanju našeg susreta?

Jesu li nam zabLudele ljubavi pomračile sliku prave, ili će nam istinjati iz dubina duša zračci kojim možemo jedno drugom ogrejati zenice toplinom očuvanom samo za ovaj susret?

Da li je preživeo duh prave ljubavi iz naših posmrtnih ostataka? Može li se iz kostiju, koje ostadoše posle grabljivaca i raznih blagoglagoljivih lešinara, vaskrsnuti sposobnost verovanja, razumevanja, voljenja..?

Da li nam je dosta  dilema koje se završavaju kukom iznad tačke: ?

Možemo li zbrajajući ostatke prebrojati sve što nam je oduzeto i videti je li preživelo u nama dovoljno plemenitog da (o)živimo za- jedno?

Imamo li toliko odlučne nežnosti da ispravimo ove znake pitanja u odlučne uzvičnike, ili bar staviti konačne tri tačke na njih?

Samo oni koji izdrže samoću vide da reke teku uzvodno, kiše pre skoka s neba rastu iz zemlje i da je onaj kome je ostao i samo dan života na pragu čitave večnosti. Mislili smo da je igra gotova jer svaki novi dan ima staro ime i istu noć, ali ovaj je drugačiji: doneo je nepoznatim putem tebe meni i mene tebi.

 Imamo li snage da se ne osvrćemo na tužbalice i sumnja-lice prošlosti, da prečujemo reči ispevane sumnje, zažmurimo i usnama se pipajući samo ovako doživimo  pesmu?