-Sendviči i limunada su u žutoj kesi, pokloni u plavoj, a novac i lekovi za babu u neseseru. Ne zaboravi da fasciklu daš mami… – ništa tetka nije zaboravila, osim da otvori kišobran. Stajala je na pljusku i mahala dok je voz sveže probuđen brektao i s mukom grabio prve metre predstojećeg puta.
Dva i po meseca kasnije ta mi se slika ponovo urezala bolno, kao nož između očiju. Vraća se i dan danas, ali te je ubode trebalo izdržati na nogama. Vest je stigla nepoznatim glasom, na domorodačkom engleskom, kao grom iz vedra neba. Tumbao sam u mislima te nevešto sklopljene reći, tražio alternativni, spasonosni redosled i kontekst koji bi imao drugačiji smisao , nije se dao – tetka je poginula u saobraćajnoj nesreći. Sledeća slika-nož išla je direktno u srce – zgužvana ‘Ajkula’ sa naborima užljebljenim u meso moje Dušanke i zastakljen pogled kao u njenih lutaka. Grlo mi je bilo stegnuto kao omčom, činilo se da mi suze prskaju po sobi.
Detinjstvo i ranu mladost proveo sam sa svojim svetim ženskim trojstvom: Majkom (babom), Ćerkom (mamom) i Duhom Svetim (tetkom). Zato sam je zvao Dušanka, ponekad Duhanka kad su mi njene reči dolazile sa duvanskim oblačićima.
Baba je imala dve faze.Prva je praktična u kojoj je brinula o ovozemaljskim, kućnim stvarima. U drugoj se potpuno isključivala iz realnosti. Imala je u vitrini stotine ljubavnih romana i njima se, između obaveza ,prepuštala sa neviđenom strašću. Voleo sam da je posmatram u tim trenucima. Čelo i obrve su savršeno oslikavale dramatiku čitanog, a usta lični doživljaj: pućila se, smeškala, grizla donju usnu i tiho ispuštala ‘eh’, ‘uh’ i ‘ccc…’ glasove. Svaki roman je znala po slici sa naslovne strane. Često sam u dokolici, žmureći izvlačio neki i tobože zainteresovano pitao o čemu se tu radi. Kao iz puške bi odgovarala: „ Tu su se momak i devojka zavoleli, a nji’ni bili protiv, pa su oni…“
Dušanka je imala svoj filozofsko- ezoterični svet od knjiga, pianina i čajeva koje je sama pravila od najrazličitijih trava. Kao uvertira, za svaku temu razgovora spremala se prigodna vrsta čaja, a razrađivala se uz degustaciju. Tako bih u prolazu kucnuo na njena vrata i rekao: „ Dušanka, aj’ stavi onaj ljubavni, sad ću da dođem.“ Uvek je imala vremena za mene, odmah bi odlagala knjigu, ili prestajala da svira. Imala je odgovor i primer za sve situacije. Vešto uklapala zen-budističke priče, filozofske sentence, taoizam i sufizam, tkala uporedne, žive metafore, sve držeći ruku na mom ramenu kao neku vrstu energetske dopune. Kada bih je pitao zašto nema nikoga, odgovorila bi da je pola odbacila da bi više vremena provodila sa mnom dok sam bio mali, a pola sam ja rasterao svojom ljubomornom vezanošću za nju. Sećam se priče da me je otac jednom vratio sa mora sa teškom infekcijom pluća. Morao mi se na svaka tri sata stavljati vruć oblog od morske soli i koje-čega na grudi. Dozvoljavao bih samo njoj da to čini. Baba i mama su dežurale uz budilnik i budile je da to obavi. Prenemagao sam se kako ne mogu da podnesem toliku toplotu, a one je, da me privoli, stavljala oblog na svoje obraze da mi pokaže da nije tako strašno i ja bih pristajao. To je postala naša redovna igra. Nekako u to vreme, preko posrednika je trebalo da se upozna sa nekim gospodinom. Kada je čovek video onako spečenih obraza koji su počeli da se ljušte pobegao je glavom bez obzira kao da je zarazna.
„Sad kad si porastao imam svog muškarca, drugi mi ne trebaju“ – govorila bi.
Moja danas zdrava pluća su zato pretesna za ovoliki bol.
Sa mamom tih anegdota nije bilo, ona je bila do grla zakopčana na te teme. Sumnjao sam da je njoj neki Odisej stavio pojas nevinosti iznad te zakopčanosti – negde u koren mozga. Znam da je u kasne noći, kad je mislila da spavam, pisala nešto u svoju debelu, tajnu svesku, takav zaneseni izraz lica dnevna svetlost nikad nije videla. To je bila njena jedina tajna prema nama. Ona je bila glas realnosti, neko je morao. Čvrsto je stajala na zemlji kao antiteža fluidnim dušama prethodnog dvojstva. Reč i dogovor pre svega. Imao sam punu slobodu, ali samo u utvrđenim granicama. Nisu se one utvrđivale ultimativno, same su se nazirale iz prakse. Nisam imao džeparac kao ostala deca, novac je stajao na svima poznatom mestu, samo bi rekla:“Znaš gde su pare, uzmi koliko ti treba.“ I uzimao sam, nikad više od onoga koliko mi je bilo potrebno.
Tako su tekli dani u našem raju dok nisu počele njegove tektonske promene. Najpre je baba otišla u selo, par godina potom Dušanka poslom u beli svet. Baba je bila blizu, ta se promena nije mnogo odrazila, samo malo više pređenog puta za iste slike u različitom miljeu – opis naizgled pun kontradikcija, a opet, meni tako logičan. Svest o Dušankinom odlasku sam doživeo kao tešku bolest. Dolazila je u te nepune dve godine dva puta, a ja jednom bio kod nje čitav mesec. Ipak, praznina koju je selidbom ostavila tištala je svaki korak koji sam mahinalno pravio ka njenoj sobi. Često sam ulazio, sedao za klavir, nemo gledao u reprodukciju Munkovog ‘Krika’ kao u ogledalo I zamišljao kako sviram ‘Mesečevu sonatu’.
Informaciju da je zauvek nema jedva su podnele moje tek 18 godina stare noge. Znao sam da smrt postoji, ali uvek tamo negde i nekim drugima … Ovog puta krišom se uvukla u moj rajski vrt i pokosila u korenu jedno od tri stabla sreće. Znao sam da će doći, jednako mučki, i zbog preostala dva i napraviti mi od života pustinju u kojoj ću žedan gledati pijane karavane kako prolaze… i koštano se ceriti uživajući u mojim mukama.
ironijexl 