Jednom sam otvorio dućan metafora.
Poznanik slikar mi je napravio firmu. Na kvadratnoj dasci veličine omanjeg stola, premazanoj plavom uljanom bojom, napisao je crvenim slovima naziv, i kako se na plavoj uljanoj boji i na crvenim slovima, kada bi se pogledalo sa strane, odražavala nestajući, dnevna svetlost, firma je izgledala veoma lepo. Ako bi se pogledalo sasvim sa strane, dobijao se utisak da neko u plavoj haljini jede višnje.
Bio sam uveren da ću se obogatiti. U stvari, imao sam rezerve divnih metafora. Jednom zamalo što u dućanu nije izbio požar zbog jedne od njih. Bila je to metafora o bari u jesenji dan pod drvetom. Bara je, rečeno je,ležala pod drvetom kao Ciganka. Vraćao sam se odnekud i ugledao kako kroz prozor kulja dim. Polio sam vodom iz kofe ugao gde se lelujao jezik plamena, i pokazalo se da je upravo iz te metafore nastala vatra.
Dogodio se i jedan drugi slučaj, kada sam se s mukom odbranio od vrabaca. To je bilo opet vezano s višnjama. Imao sam ovakvu metaforu: kada jedeš višnje, izgleda kao da pada kiša. Metafora je ispala tako pravilna da su moje višnje privukle vrapce. Jednom sam se probudio: u dućanu je sve praštalo. Skakali su, brzo se obrtali po prozorskoj dasci, na podu, na meni. Stao sam da mašem rukama. Odleteli su kao pljosnat ali brz oblak. Pošteno su iskljuvali višnje, ali nisam se ljutio: višnja koju iskljuje vrabac još je bliža višnji – tako reći, to je idealna višnja.
Dakle, ja sam pretpostavljao da ću se obogatiti od svojih metafora.
Akupci nisu hteli da kupuju skupe; uglavnom su uzimali „bled kao smrt“ ili „sporo je prolazilo vreme“ , a slike kao što je „vitka kao jela“ upravo su se razgrabljivale. Kako je to bila jevtina roba, nisam mogao ni da sastavim kraj s krajem. Kad sam primetio da i sam pribegavam izrazima kao što je „sastaviti kraj s krajem“, odlučio sam da zatvorim dućan. Jednog lepog dana sam to i učinio, skinuvši firmu, i s njom pod pazuhom pošao slikaru da se žalim na život.
JURIJ KARLOVIČ OLEŠA
ironijexl 