PRVI PUT KAD SAM…

Jedini put kad ne videh tvoje oči beše kad se rodih, a onda je pesnik zapevao:

 ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба

У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

I ja sam progledao.

Jedini put kad te nisam sreo bilo je za vreme ovog života sklepanog od bezbroj hiljada i jedne noći…

Samo te još prvi put nisam poljubio, posle više nisam skidao usne sa tebe, srasle su ti sa svakom  porom, postale tvojom služikožom…

Samo prvi put kad sam osetio da imaš nekog uplašio sam se. Posle sam shvatio da te niko ne može voleti ni koliko zaslužuješ, pogotovo koliko ja. I nema potrebe da kažeš kako ih je bilo manje nego što jeste – već sam  rekao da sam ti oprostio i sve što je bilo, kamoli šta će biti…

Ali osećao bih te  čak i da ja više ništa ne pišeš… Neka te ne zbunjuje poslednje ‘š’, jer što reče drugi pesnik – ne znam gde prestajem ja, a počinješ ti.

Nikad nisam načisto da li pišeš, ili dišem; da li pevam, ili slušaš; da li lutam, ili tražiš; da li me miluješ, ili se siluješ da te osetim…

U stalnom sam samopregoru da ta m i š  uzverim nekom alhemijom i pretvorim u čarobnu formulu mo. Da lutam i tražiš pretvorišm u šetamo zajedno ko jedno. I tada ćeš reći: „toliko koraka sam stara da sam došla skoro na početak, a tamo je sve jednostavno…“

Jedinog puta kad te se nisam setio se ne sećam, jer jedino tada nisam postojao.

To će se desiti samo još jednom – kad budem prelazio u formu gde će naša postojanja zaegzistirati u harmoničnom jedinstvu.

(Blizina svakog rođendana me podseti na prolaznost…)

Osećam da to nije tako daleko. Da sam u poodmakloj fazi podmukle, smrtonosne i zarazne bolesti koja se prenosi seksualnim putem ukoliko se ne koristi zaštita – a zove se život.

Prvi put kad te nisam osetio tek sam se rodio.

Toliko sam te želeo da sam i to preboleo i za na vek te zavoleo.

Први пут кад сам видео твоје лице

Први пут кад сам видео твоје лице
Помислио сам да је сунце изашло у твојим очима
А да су месец и звезде поклони које си дала
Тамном и бескрајном небу, моја љубави

А први пут кад сам ти пољубио усне
Осетио сам да се Земља померила у мојој руци
Као уздрхтало срце заробљене птице
Чији сам господар, моја љубави

И први пут кад сам легао с тобом
Осетио сам да ти је срце тако близу моме
И знао сам да ће наша срећа испунити свет
И трајати до краја времена, моја љубави

Први пут кад сам видео твоје лице
Твоје лице

EH, DA…

Eh, da ova čežnja ima cenu sluge bi mi bili  najimućniji ljudi sveta.

Da ima granice ne bi ih dosegao taman da sve moje inkarnacije stanu u ovo po-stojanje zvano život i da imam stopalo tako veliko da mogu da obujem čizmu od Italije.

Da ima definiciju opisao bi zapuštene delove duše koje podmlađuje misao o tebi i svet bi dobio formulu besmrtnosti.

Da može da se preživi bio bih besmrtan, ovako ću otići samo ja, ona će ostati jer svet bez nje za tobom ne bi imao smisla.

Da ova čežnja ima sreće za(b)orala bi svoje brazde u plodnije lice koje bi rodilo osmesima.

Eh, i da ima cenu skončao bih kao ekscentrični bogataš, bedno, u trošnoj kolibici, na najudobnijoj slamarici nabijenoj ćežnjom za tobom, mila moja.

Ni za šta je ne bih dao iako će mi doći glave, jer šta su sva blaga sveta za ovo sveto osećanje. Beda je samo moj omotač, iznutra je bogatstvo satkano od tebe.

Zato bez stida pred svima skidam unutrašnje rublje i samo za tebe izvodim ovaj striptiz ogoljene duše, mila moja

KAKO GOD ZGUŽVAO, OSTANE ‘VOLIM TE’

Već ti se tek drugi put obraćam istim povodom i sve što bih mogao da kažem rekao sam nebrojeno puta i još nebrojenije  prećutao. Rečeno znaš napamet, prećutano  nasrce.

Zamislio sam da to bude dar za onaj dan, ali nije kad je namereno, već kad je svršeno, a najvažnije je ipak da stigne kom je suđeno. Neka ovo bude  dan za  dar. Znam da ćeš ti bar da razumeš ovaj dar-mar.

Ranije sam bacao koncepte kroz prozor (https://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/ljubavna-prica-o-patetici/),  od pre neki dan dobio sam novu komšinicu koja kaže da moje đubre pada na njenu terasu. Uz izvinjenje, poklonio sam joj ukorićenu kopiju svojih rukopisa s posvetom: ‘Niklo iz đubreta’.

Zato se sad gušim u gužvi propalih pokušaja da ti kažem nešto za šta su mi reči tesne, zaglavljuju se u uskom grlu… Igraću  ulogu propalog pesnika, nije me sram, i to sam ponekad.

Ko si ti da remetiš red dzertera sreće, dobrovoljca ne-sreće? – eno ga ispod televizora.

Ko si ti da me zadužiš za ceo život, a pojaviš se tek sad, sud-bino preostalih dana? –  balansira na rubu zvučnika i na rubu kiča.

Ko si ti da  moj zamišljeni ideal srušiš svojom savršenom jednostavnošću. Da otvaraš oči slepom putniku u tramvaju nezvanih želja – mislim da je uletelo u kuglu lustera.

Ko si ti da te imajući nemam i nemajući imam, više nego svi koji su zajedno u svemu, osim jedno za drugo –  zacvili mi pod stopalom kao zgaženo kuče.

I tako sedim zgužvan od zgužvanih pokušaja i dlanovima sviram škrgutavi bluz od papira

Znam da ćeš ti bar da razumeš ovaj dar-mar.

Rečeno već znaš napamet, prećutano nasrce.

Ma koliko gužvao, ostaje ‘volim te’ i uvek je drugo- jačije.

I da: ne “želim da se smejem tvojim očima…”

Želim da se smejem S tvojim očima pred san dok nestaje dan  

VIĐENJE STVARI

– Kako ti vidiš stvari? – pitam ga u svom stilu: ozbiljno, ali sa obaveznom dozom benigne ironije.

– Znaš kako? Zažmuri i zamisli ono što te čini tužnim, nesrećnim…

Sklapam oči i vidim nju.

– Šta osećaš? – pita.

– Neopisivi bol – kažem.

Dobro. Izađi iz tog raspoloženja,  zažmuri i zamisli nešto što bi te moglo učiniti najsrećnijim.

Sklapam oči i vidim nju.

– Šta sad osećaš – pita.

– Sada neopisivu radost – kažem.

– To je poenta. Ti kad pogledaš u mene, osetiš sažaljenje zbog onog što vidiš. Ja osećam sažaljenje prema tebi zbog onog što čujem i osetim. Tebi sve zavisi od pogleda na stvar, ja tih problema nemam, stvari osećam kakve suštinski jesu. Na tebe utiču stvari spolja, ja iz sebe pokušavam da utičem na stvari spolja.  Ja ću znati kad ovo bude proradilo, ti ćeš se uveriti tek kad budeš video sliku na ekranu. Ti ćeš verovati slici, a ja ću čuti laž kojom ti zavode sliku…

Tako ja vidim stvari – reče slepi čovek popravljajući mi televizor.

 

 

„Moje oči bez mene lepšu zoru vide“

Branko Miljković

KAKO JOJ JE POČELA ŠKOLA, DAN PRVI

 

Danas  je bio prvi radni dan u školi. Vraćam se s posla i ulazim polako, na prstima u sobu. Stoji pored prozora, gleda odsutno  neku tačku u perspektivi, zatitra joj slabašan osmeh iako ne pomera pogled.

– Osetila sam te, izvini ako sam ti upropastila pokušaj da me uplašiš.

– Ista si kao tvoja majka, ništa ti ne može promaći, ne umeš ni da se zamisliš kao svi…

Ujeo sam se za jezik, ali kasno – blago se namrgodila.

– Vas dvoje baš volite da se prepucavate preko mene, prosto uživate u tome.

– Izvini, mila moja. Kako je bilo? – pitam brzo da zataškam stvar. Uspeva: bora se razlaže, nestaje u blagom luku veđe kao suza na kiši.

– Onako, bolje nego što sam očekivala, plašila sam se kako ću se uklopiti sa decom…

– Pa ti si velika devojčica, ja nisam sumnjao u tebe. Koliko ste imali časova?

– Tri, danas smo se samo upoznavali. U razredu ima  nekoliko dece  iz komšiluka koji me znaju iz viđenja, sa njima sam probila led, posle sam se i sa ostalima  uklopila, lepo su me prihvatili.

– Jesi dobila više drugara, ili drugarica?

– Više je drugarica – petnaest devojčica i dvanaest dečaka. Pričali smo o svemu i svačemu – šta ko voli, sa kim živi, gde je bio na raspustu, i tako… Zasmejao me jedan dečak, mislim da se zove Miloš.  Bio je sa mamom i tatom u zoo vrtu: to je, kaže, jedan veliki i lep park sa zatvorom gde možeš da vidiš puno životinja koje ne postoje.

Soba zaori našim spontanim smehom. Bacam se u dvosed I širim ruke u gest kojim je zovem sebi.

– Može mama da naiđe – kaže tiho.

– Pa nećemo se doveka štrecati zbog nje – uzvraćam nebusito.

 

Dolazi I seda mi u krilo. Ljubim je u oči, pa spuštam usne do njenih I mirujem. Osmesi nam se dodiruju poljupcem. Uzimam u šaku njenu dojku I osećam kako mi  bradavica bubri na dlanu.

Ne brini, mila – šapućem joj nežno u školjku uha – bićeš ti najbolja učiteljica na svetu.