„Зашто сам ја теби толико драга?“,  pitaš pošto(m) potom.
Svaka dragost koja ima definiciju gubi svoju suštinu. Ne znam, pojaviš se, nadovežeš na moju misao i neretko je dopuniš detaljima koji su joj bili izvesnost u prespektivi, samo što bi tad bila usamljena u svojoj celovitosti…
To je samo deo, malo li je od te sve jednostavne neobjašnjivosti? – odgovaram.
U međuvremenu stavljam džezvu na šporet dok mi se u glavi na tihoj vatri kuvaju nesređeni stihovi o tebi i zabunom umesto šećera u vodu sipam metafore o tome kako si ti jedini prirodni zaslađivač života.

Kad  dostignu vrenje zakuvavam zvezdanim prahom sa tvojih reči padalica na moju pamet.

Posle, sr(i)čući misao, otkrijem dve zaboravljene kocke šećera u ruci i potpuno sam zbunjen od čega je tako slatka. Osećam da nešto u njoj ne-dosta-je a ne mogu da se setim šta. Ima nekako kus ukus.
I ti onda kažeš: „Није мало, много је лепо,нежно и бело као млеко, топло као узајамност и снажно као постојаност. Ха, како сам ово доживела и казала?
Pa daaa, to je to: fali još malo mleka, majčinskog eliksira (pre)porođenoj misli, konstatujem lupajući se šećerom sa dlana o čelo.
-Upravo onako kako sam očekivao i po ko zna koji put se iznenadio – savršenstvo paradoksa koje me čini lebdeći(li)m – otpisujem.

To si ti: uvek ne znajući šta sam radio kažeš upravo ono što sam zaboravio da treba da uradim.

Skaska uz koju moj život veselo kaska

Topli omotač, aura koja štiti od fizičke i metafizičke studeni.
Ti si oaza rascvetalih reči u betonskoj konstrukciji mojih misli.
Ničeš pupoljcima koji menjaju latice po padežima baš kako i kad treba.

Ti si moja BAŠTA:
Kad mi trebaš – ti si BAŠ TU

Povedeš me stazom – BAŠ TOM
Kad mi nešto treba – dodaš BAŠ TO
Kad mi zafale reči – kažeš BAŠ TE

Kad život zazjapi pRazninom – poJaviš se i popuniš sve BAŠ TI
Da, ti si BAŠ TA, I tačka

thumbnail.ashx

Advertisements