Ovo je čovek koji je od mene pozajmio šake da otvori dušu.
To je čovek koji je nekad živeo, sad samo postoji pod šarenom lažom jata balona koja je neduvao čistim zrakom svojih zabluda.
Koji je živeo od ubijanja vremena u pojam, sam ližući svoje dane .
Dobio žuljeve na mozgu pokušavajući da razgazi bes-misao u komotnije bivstvovanje.
Životar(č)io na Intenzivnoj negi nadražaja i infuzija od suza, tako dugo da je obnečuo.
Taj čovek sam ja. Ustajem iz duboke (kako) kome, opremam se olovčicom od milja za sedam daljina da ti se obratim ovim putem do beskraja.
Pregršt uspomena na tebe, još iz nekog drugog života, toliko teških, nosim na rukama, a urezale su mi se samo u svest. Ruke su ko nove, svakim nervom spremne za susret sa tvojim telom.
Šta mi je pre-ostalo: ušuškao sam se pored nekoga koga nemam i čekam, pred san jastuk pečat-i-ram osmehom i misli šaljem na nepoznatu adresu.
Pismo je otvoreno zbog drugih, ti već slutiš i što neću uspeti da kažem… Koverat je od stakla, pečat je pluta da lakše pučinom luta morem neta.
Kako da ti kažem ono što ni sanjao nisam da mogu da osetim, a kamoli da ću imati kome? Kako se piše misao i uzdah na i o tebi? Kako kad…
Znam da bi bila zadovoljna i sa ‘volim te’, ali to je gotovo uvredljivo nemušto za ono što osećam.
Znam da bi ‘ti si moj život’ bilo tako jadno I ograničeno kao I on sam.
Znam da ‘ti si moj ponos’ ne bi prijalo tvojoj skromnosti, pa bi i meni bilo aprijatno.
‘Ti si moje čudo’ ne ide jer si tako blaga, vrcava i jednostavna da je jedino čudo to što te ima u ovakvom sVetu.
Dopusti da ti se obratim bez reči. Da proputujem prstima na sve četiri strane tvog lica, da mu se primilim dva puta – profil po profil.
Da te stojički držim u zagrljaju, pa da ti se usnama srozam ničice niz telo, do brida stopala i tu skončam kao verni sluga…
Čemu one, oči i ruke su rečitije…
ironijexl 
Eh, mogu samo da joj pozavidim na rečima bez reči, na uzdahu i pomisli koje joj upućuješ….sve si rekao, a nama ne ostavljaš baš mnogo prostora da iznađemo reči za kometar. Zato ovo shvati kao:
bez reči.
🙂
Divna si i bez reči, Tanja 🙂
E, neka si i nama rekao, što samo ona da sluti 🙂
Ništa meni bez vas 🙂
🙂
Šunj i kiss 🙂
:*
Samo da mahnem, da znaš da sam tu..
Znam Radice, uvek 🙂
putuj flaso do pravog mora i odnesi pismo. ( mah mah 🙂 )
Moja draga ptičica 🙂
Lepo i nežno si ponovo opisao ljubav koju osećaš. Ja se samo nadam, da ćeš tom energijom, snagom, privuću nju. Samo nastavi da želiš, bez trunke sumnje u sebi. Ja verujem da se tako ostvaruju želje 🙂
Za sumnju nikad nije kasno, tačnije: kad je osetiš tad je kasno za sve…
Hvala ti 🙂
U pravu si. Zrnce sumnje, napravi totalni svemirski haos duše i života. Ali, tu smo da je uništimo (previše agresije u poslednje vreme) 🙂
Tangolina ostavi komentar kakav bih i sama napisala. Pozdrav!
Veliki pozdrav, Kristina 🙂
Ne znam gde nalaziš te reči, te misli…ali osećam svako slovo tvog posta…
Svaka ti čast. 🙂
Ne znam ni sam, traže one mene, nađemo se…
Hvala, druže 🙂
Sjajno!
Hvala 🙂
Citam iznova i iznova…Milion godina ne bi bilo dovoljno, da upijem sve sto dajes emocijama koje pretvaras u reci lagane kao paperje, a teske silinom znacenja … Oslikavas neizmerne dubine…Koju rec odabrati ili je izmisliti da iskazem svoje impresije? Nemam tu rec…
Pre-fascinantno-genijalno-dirljivo-iskreno-nepojmljivo-divno….)))
Joj, Veco… Hvala ti 🙂
Hvala Tebi…)))
Dobro je što je pismo otvoreno… 🙂
još jedno divno poigravanje… 🙂
uživala!
Iskreno mi je drago ako si uživala 🙂
Jesam. 🙂 Ima zaista mnogo blogova na ovom nebu… Biram samo one koji mi gode i koji udenu u dušu ponešto… Tvoj je jedan od tih… Tvoj stil i tvoje teme i način na koji spajaš reči prosto ostavlja bez daha na momente. Tako da da… uživam svaki put 🙂
Најлепши разговор двоје људи који се воле је – ћутање.
Највише једно другом кажу кад одбаце речи.
Поглед, додир, кажу много.
Ћутањем се каже све.
За оне који знају да то препознају.
„Kako se piše misao i uzdah na i o tebi?“ – освојило ме!
Ljubim te, bez reči 🙂